Најбољи тенисер планете се тако придружио спринтеру Јусеину Болту, који такође има четири награде, а приближио се Роџеру Федереру поред чијег имена стоји пет награда.
"Моји тениски снови су почели с тобом. Јелена Генчић је радила с тобом, толико је утицала на мене. Знам све о теби и твојој каријери", поручио је Ђоковић Моники Селеш.
"Сви спортисти који су причали вечерас и стајали на овом подијуму пре мене показују важност борбености и истрајности – снагу духа коју спорт износи на површину", рекао је Ђоковић, истакавши да је помишљао да остави тенис, нагласивши да награда коју прима представља и ту "борбу са самим собом".
"Доводио сам све у питање пролазећи кроз двоумљења да ли треба да наставим да играм тенис, и да, помишљао сам на то да напустим тенис, као и многе друге ствари . Једностано мој живот није био уравнотежен у тим моментима. Имао сам осећај да сам самог себе издао, кад сам имао операцију. И требало ми је неколико месеци да поново пронађем смисао. " "Мислим да ова награда одражава и симболизује пут који није био дугачак само три месеца већ три године. Ако се присетим Ролангароса 2016. кад сам постигао највећи циљ у тенису освојивши четири гранд слема узастопно, осетио сам тада велико олакшање а не испуњеност, да будем искрен. Покушавао сам да схватим зашто, и мислим да је то зато што нисам прихватио тај процес и уживао кроз њега у истој мери као што сам желео да остварим тај циљ. Кад сам дошао до циља схватио сам да циљ не представља ништа без уживања у путу до њега." "Тада сам схватио концепт филозофије присутности у моменту, зато што ту лежи моћ и научио сам многе лекције о животу и о самом себи у последње три године. Морао сам да радим доста на "унутрашњем инжењерингу", како то волим да називам. Посебно у последњих 15 месеци пред и после операције. Био сам нестрпљив да се поново вратим. Затим сам био на рубу одлуке да одложим рекет. А сад стојећи овде пред вама и присећајући се свега--- то изгледа као бајка. Али то ми говори једну ствар, а то је да кад се суочавате са тешкоћама и изазовима морате погледати унутар себе јер ту леже одговори." "Нисам то у потпуности схватао. Чуо сам то пре. Али пролазећи овај пут мислим да сам схватио шта то стварно значи. Сад знам где увек могу да пронађем снагу, веру и мотивацију да идем даље."
Новак је 2018. године освојио Вимблдон и Ју-Ес опен, али и турнир у Синсинатију, чиме је постао први тенисер у историји који у свом власништву има свих девет турнира из мастерс серије.
"Спорт говори универзалним језиком и има моћ да промени свет, да промени животе младих људи. Лауреус фондација се управо тиме бави, она помаже обесправљеним младим људима који покушавају да пронађу своје место и свој смисао. Млади се идентификују са омиљеним спортистима", рекао је Ђоковић уочи почетка церемоније.
Конкуренти Ђоковића били су фудбалери Лука Модрић и Килијан Мбапе, кошаркаш Леброн Џејмс, возач Формуле један Луис Хамилтон и атлетичар Елијуд Кипчоге.
Ђоковић је награду Академије Лауреус, која се додељује за постигнуте резултате из претходне године, први пут добио 2012. године, а потом је за најбољег спортисту света проглашаван 2015. и 2016. године.
„Лауреус” за најбољу спортискињу припао је америчкој гимнастичарки Симон Бајлс.
Награда за најбољи тим године припала је фудбалској репрезентацији Француске, која је освојила Светско првенство у Русији, а „Лауреус” је примио селектор Дидије Дешам.
Америчка сноубордерка Клое Ким добила је „Лауреус” за најбољег акционог спортисту, док је доскорашња скијашица Линдзи Вон добила награду „спортски дух” за велики допринос спорту у претходних 20 година.
„Лауреус” за највећи пробој године припао је јапанској тенисерки Наоми Осака, док је награда за изузетна постигнућа припала маратонцу Кипчогеу, а најбоји спортиста са инвалидитетом је скијашица Хенријета Фаркашова, иначе кратковида девојка која се такмичи у алпским дисциплинама заједно са водичем.
У претходној години за најбољи спортски моменат изабрано је достигнуће 70-годишњег Шије Бојуа који је ;користећи протезе, с обзиром на то да је остао без ногу у једном од својих успона на Монт Еверест, напокон успео да дође до врха.
Академија Лауреус за највећи спортски повратак изабрала је голфера Тајгера Вудса, док је „Лауреус” за животно остварење припало некадашњем тренеру фудбалеру Арсенала Арсену Венгеру.
