For more stories, interviews, and news from SBS SERBIAN, explore our podcast collection here.
B. Wongar, рођен као Сретен Божић, потиче из многочлане породице Стевана и Даринке Божић. Рођен је 1932. године у селу Горња Трешњевица код Аранђеловца, где је завршио основну школу.
Школовање је наставио у Новом Саду, уписавши Средњу техничку школу, одсек за млинске техничаре. Међутим, током школовања ускраћена му је стипендија због политичких ставова његовог оца, кога је послератни режим у тадашњој Југославији прогласио кулаком и послао на робију.
Сретен је био приморан да прекине школовање, али се тада окреће писању поезије. Док је служио војни рок у Загребу, наставио је да пише, а 1954. године се сели у Београд. Тамо на Радничком универзитету „Ђуро Салај“ похађа књижевне радионице, решен да се посвети писаној речи.
Прве песме објављује у часописима „Млада култура“, „Нови весник“ и другим књижевним публикацијама. У Младеновцу покушава да покрене новине, а у Ужицу ради као новинар листа „Вести“. Међутим, након објављивања једног чланка на захтев Слободана Пенезића Крцуна, добија отказ и бива му забрањено да настави да се бави новинарством.
Суочен са таквом ситуацијом, 1958. године одлучује да напусти земљу. Преко Италије пешице одлази у Париз, где извесно време живи у прихватилишту Црвеног крста и тамо учи француски језик.
Крећући се у круговима париских боема окупљених око Музеја човека (Musée de l'Homme), упознаје Жан-Пола Сартра и Симон де Бовоар, што у њему буди снажно интересовање за антропологију и културе аутохтоних народа.
Пошто је његов отац раније радио као копач злата у Аустралији, Сретен 1960. године одлучује да и сам крене тим путем. Суочен са тешким животом и беспарицом у Паризу, одлази у Аустралију где ради различите послове – као копач злата, механичар и грађевински радник.
Како је касније причао, није одбијао ниједан посао. Током економске кризе свакодневно је одлазио у једну аутомеханичарску радионицу у Мелбурну и нудио да ради бесплатно, иако му је власник рекао да не тражи раднике. Његова упорност је на крају уродила плодом – власник се предомислио и запослио га.
Пут у срце аустралијске пустиње
Из Мелбурна је, трагајући за послом, кренуо ка унутрашњости Аустралије. Из Алис Спрингса упутио се, јашући камилу, према области Кимберли, где се изгубио у пустињи и остао без воде. У бесвесном стању пронашао га је један Абориџин који га је повео са собом.
Током наредних месеци Сретен је учио о племенским обичајима, биљкама, животињама и оруђима које су користили аутохтони народи. Абориџини су му дали име Barnumbir Wongar, што, како је касније објашњавао, означава „онога који долази из света духова“.
Живећи међу Првим народима готово десет година, оженио се женом из народа Варлпири (Warlpiri), Ђумалом (Dumala). Преко ње је упознао богатство абориџинске поезије и усмене традиције. Заједно су добили двоје деце.
У то време у Аустралији су постојали строги закони који су регулисали приступ подручјима у којима су живели аутохтони народи. Сретен Божић није добио званичну дозволу да борави у тим областима, те је живео под заштитом Абориџина који су га скривали од власти.
Током повремених одлазака у Мелбурн упознао је чувеног аустралијског писца Алана Маршала (Alan Marshall). Са њим је 1972. године објавио књигу „Aboriginal Myths“ (Абориџински митови).
Након тога објављује збирку прича „The Track to Bralgu“ (Пут за Бралгу) 1976. године на француском језику у часопису Les Temps Modernes, чији су уредници били Жан-Пол Сартр и Симон де Бовоар.
Књига је касније преведена на енглески, али му је донела и озбиљне проблеме са властима због начина на који је описао живот Абориџина. Власти су га депортовале са севера Аустралије у Мелбурн и забраниле му повратак.
У Мелбурну је требало да му се придруже Ђумала и деца, али до тога, нажалост, никада није дошло. Ђумала и деца су пили воду из извора који је био затрован, од чега су сви преминули. Сретен их више никада није видео.
После те трагедије пише циклус романа о страдању Првих народа услед радијације изазване нуклеарним пробама и ископавањем уранијума на њиховој земљи: „Walg“ (1983), „Karan“ (1985), „Gabo Djara“ (1987), „Raki“ (1994) и „Didjeridu Charmer“ (2006).
Први рукопис романа „Raki“ запленила је аустралијска полиција. Пошто му никада није враћен, Сретен Божић је књигу поново написао – по сећању – и објавио је 1994. године.
До 2006. године Сретенове књиге преведене су на 13 језика, а процењује се да су широм света продате у више од милион примерака. Његов књижевни и антрополошки опус остаје једно од најзначајнијих сведочанстава о култури аустралијских Првих народа и њиховој борби за очување идентитета.
Награде и признања
Током своје дуге књижевне каријере Сретен Божић добио је бројна домаћа и међународна признања.
У Србији је између 1955. и 1957. године добио неколико награда за поезију.
Добитник је награде британске фондације Арвон (Arvon Foundation Poetry Award) 1980. године, као и награде Америчке библиотечке асоцијације (The American Library Association Award) 1982. године.
Аустралијски савет за уметности доделио му је Senior Australian Fellowship – Australian Literature Award за 1983, 1984, 1986, 1989. и 1991. годину, као признање за његов књижевни рад.
Године 1986. добио је и награду међународног ПЕН центра у Сједињеним Америчким Државама (PEN International Award).
Током 1987. године боравио је као писац-резидент у Абориџинском истраживачком центру Универзитета Монаш (Writer-in-Residence at the Aboriginal Research Centre, Monash University).
За изузетан допринос аустралијској књижевности Аустралијски савет за уметности доделио му је почасну награду Emeritus Award 1997. године.
Добитник је и Књижевне награде „Растко Петровић“ 2005. године, коју додељује Матица исељеника и Срба у региону.
У знак признања за његов књижевни и културни допринос, Универзитет у Крагујевцу доделио му је почасни докторат 2009. године, на предлог професора Александра Петровића и Филолошко-уметничког факултета.
Животни пут Сретена Божића – B. Wongarа, од шумадијског села до аустралијске пустиње, био је необичан и снажан као и приче које је оставио иза себе. Кроз књижевност и антрополошки рад посветио се сведочењу о животу и страдању аустралијских Првих народа, оставивши дело које и данас подсећа на важност разумевања, поштовања и очувања различитих култура.
