Деценијама се јавност питала где се налазе остаци последњег тилацина, односно тасманијске тигрице - старе женке коју је у мају 1930. ухватио тасманијски фармер Вилфред Бати (Wilfred Batty ) и продао золошком врту.
За јавност, али и за многе научнике је и сама чињеница да је последња јединка те врсте била женка а не мужјак који је угинуо у золошком врту Бомарис (Beaumaris Zoo at Queen's Domain) у Хобарту 7. септембра 1936. била изненађење.
Тај золошки врт је због слабе посете и тешке економске ситуације затворен 1937.
Грешка је уочена недавно, када је откривен један необјављен извештај музејског таксидермисте, који датира из периода између 1936, и 1937. године. Тај извештај помиње тасманијског тигра међу узорцима на којима се радило те године - што је подстакло детаљнији преглед свих примерака кожа и скелета у музеју.
Детеквски рад истраживача Роберта Падла (Robert Paddle) и музејског куратора Кетрин Медлок (Kathryn Medlock) резултирао је открићем да су остаци последњег тилацина били похрањени у ормару у музејској едикуативној просторији, и сматра се да су то остаци задњег тилацина.
Др Падл је рекао да се дуго веровало да је последњи познати тилацин био мужјак, познат и као Бенџамин, додавши да је то гласина коју је проширио један, како се изразио "безвредни уметник" и да је та теорија оповргнута.
"То је несрећни мит", рекао је он.
„Време је да се то уклони из литературе."
Испоставило се да је кожа женке, за коју се сад званично каже да је била последња јединка тилацина, била најочуванија те је често транспортована и ван музеја, за показивање.
Др Медлок је рекла да је неуспех да се правилно каталогизује и сними узорак довео до тога да је њена кожа ношена широм земље као путујућа изложба, при чему особље музеја није било свесно да рукује остацима последње јединке.
Ова женка тасманијског тигра је угинула шест година по пребацивању у Хобартски золошки врт -- 7. септембра 1936. а остаци су потом пребачени у Тасманијски музеј и уметничку галерију (Tasmanian Museum and Art Gallery (TMAG)). Ту је са тела одстрањена кожа а скелет растављен и припојен образовној колекцији коју су музејски стручњаци користили да ђацима објасне анатомију тилацина.
У Саопштењу музеја се каже да зоолошки врт није водио даљу евиденцију о овом примерку, па истраживачи и особље у музеју нису били свесни његовог значаја.
Др Медлок каже да су кожа и скелет премештени у зоолошки део музеја у предграђу Хобарта Росни (Rosny).
„Похранили смо их у посебне кутије без киселине и у мраку су, услови су добри“, рекла је она.
„Витрина у којој је кожа сада је витрина која је посебно направљена да очува примерке, спречи бледење и слично."
Тасманијски тигар је био отприлике исте величине као којот. Задржао се до 1936. као аутохтона врста само на Тасманији, после изумирања на континенту пре 2.000 година. Тилацин је био предатор али је имао важну улогу у екосистему острва.
Међу европским досељеницима је био непопуларан пошто су га кривили за губитак грла стоке па су га уништавали до изумирања. Испоставило се касније да су стоку нападали у ствари дивљи пси.
