"Прошле године сам продавао значке- макове и млади људи су прилазили и питали:"За шта је ово? "
Грејем, који је служио у Краљевској морнарици од 14-те године каже: "Био сам запрепашћен."
77-годишњи Грејем каже да му је требало скоро годину дана да покрене иницијативу и оствари план да се једра Сиднејске опере осветле тако да на њима буде слика Фландријских поља макова. И да се тако обележи 11. новембар- дан када су заћутали топови на Западном фронту у Првом светском рату.
"Људи ће то приметити и запитати се шта је то, и онда можемо да научимо младе људе", каже Грејем.
Писао је председнику општине Сиднеј Кловеру Муру (Sydney Lord Mayor Clover Moore), Сиднејској опери и добио негативне одгорове али каже није одустао. Послао је писма на адресе неколико министара и рекли су да немају буџет за то...
"Онда сам писао премијеру и добио назад одговор - Каква дивна идеја, урадићемо то. Дакле у петак 11. новембра у 8 увече на једрима Сиднејске опере биће светлосна пројекција Фландријских поља макова."
Међутим прича се ту не завршава, каже Грејам
"Онда ме назвао човек који се зове Фредерик Форсајт (Frederick Forsyth), славни писац. Написао је књигу Операција Шакал (Тhe day of the jackal) и многе друге ... Он живи у Лондону. Он је чуо за моју иницијативу, позвао ме и ракао да је био у Француској, видео гробове палих војника и инспирисан тиме написао поему, за коју је музику компоновао Гарет Елис Вилијамс (Gareth Ellis Williams ) а отпевала сопрано Лондонске краљевске опере Мелиса Адлер (Melissa Adler). Поема се зове пали војник."
Паул Грејем је служио у Краљевској морнарици између 1953 и 1967, и борио се у Малезији и Суетском каналу. Он каже да за њега макови нису само знак сећања на војнике погинуле пре 100 година већ и на оне који и дан данас гину.
"Морамо да памтимо наше мртве али морамо да почнемо да водимо рачуна и о нашим живима. Ја сам запрештен кад видим наше ветеране на улици са значајним менталним проблемима. Неки људи су ми рекли јуче: -Ми немамо тај проблем, а били смо у Другом светском рату. А одговор на то је да су они били у азилу, а азили више на постоје. Они се сад суочавају са улицом а улица не помаже. Причао сам јуче са женом чији је супруг погинуо у Авганисатну. Има троје деце. Три месеца пошто је он погинуо речено јој је да нема више право да борави у војном стану и да мора да изађе. Помислио сам да то није начин на који се третирају људи. Ми их као нација шаљемо у иностранство да раде то што раде. А кад се врате рањени само их одбацимо.... "
Грејам каже да експозитура удружења ветерана Маскота продаје значке- макове како би сакупили средства за стамбену помоћ таквим људима и њиховим породицама.
