2014. Аустралијски барометар помирења показује да само 30 одсто Аустралијанаца сматра да су упознати са културом и историјом Абориџина и домородаца из Торес мореуза.
Аустралијски староседеоци су Абориџини и острвљани Торес мореуза, и они заједно чине око три одсто националног становништва, на основу пописа из 2011. године.
Европско насељавање из 1788 резултирало је низом дискриминаторских мера уперених против традиционалних власника земље са разорним ефектима на њихова грађанска права и опстанак традиције, културе и језика.
Боли када год се Лидер Гуренг Гуренг (Gooreng Gooreng) народа Ричард Џонсон присећа болне прошлости коју су искусили његови преци током колонизације.
Његово племе је било готово збрисано када су европски досељеници први пут крочили на њихову традиционалну земљу у централном делу Јужног дела К.винслнда.
Његов деда је био последњи живи члан породице у тој генерацији.
"Један од начина лова и потера које су чинили према нашем народу је био да су га јурили и ловили преко места званог Мугул (Moogool) које је било планина на којој су се моји преци крили. И мој деда је био смештен у растиње од стране његовог стрица Гимија (Gimimi). Он је рекао мом деди Њулангу (Niulang) да он треба да га сачека ту у високој трави унутар шупљег дебла. Они су се вратили по њега касније када је пао мрак. Тако да смо ми били срећни. Ми не бисмо били овде данас да се то нама није десило. Он би можда био или убијен, или одведен и стављен у установу са другом децом и одрастао као остала европска деца, тако да би наша историја била потпуно другачија. "
Опстанак Њуланга је омогућио да породична лоза опстане.
Али као и код већине породица аустралијских првих народа, породица Ђонсон је генерацијама живела уз репресивну политику.
Закони, политике такозване "заштите" су уведени у свих шест држава Аустралије између 1867. и 1911. године - закони у циљу изолације, сегрегације и асимилације чисто- крвних Абориџина и мелеза.
Познат као "Украдена генерација", део деце Абориџина је био одвојен од својих породица и послат у институције или хранитељске породице како би била "европеизирана '.
Државе су имале моћ да одлучују где су Абориџини и становници острва Торес моеруза могли да живе и са ким су могли да буду у браку.
Коришћење аутохтоних језика је углавном било ограничено и забрањено до 1970. године. Пре Европског насељавања, било је око 250 различитих језика које су говорили староседеоци првих народа.
У недавном извештају о превазилажењу заостајања урођеника је Комисија продуктивности констатовала да је до 2012. године, само 120 абориџинских језика опстало у неком облику, од којих су многи угрожени, док је само 13 до 18 од тих језика остало и даље у активној употреби.
"Они су ограничавали употребу наших језика, разговор на језику између појединаца и у породици, људи нису смели да говоре на свом језику из страха да ће тако бити уклоњени па је комуникација између појединаца постала потиснута до те мере да је могло само да се чује ван видокруга људи који можда нису имали ништа заједничко са нашом културом, потребама и захтевима. "
Дезмонд Пурсел (Desmond Purcell) је ренџер земље и мора Тарибелангског порекла у региону Бундаберг. Он каже да је уништење домородачких језика нешто са чиме се Абориџини и острвљани Торес мореуза и даље суочавају.
"Језик је велика ствар за сваку културу. Када знате да имате језик, то је нешто што вас некако издваја. Имате тај други жаргонски, разговор. Али када вам га људи одузму, ви имате осећај губљења идентитета и сам покушај да се то обнови и да то добијете назад је велики корак у изградњи и помирењу. Јер нико не може само да се извини и да мисли да ће све бити ружичасто и лепо, јер то не функционише тако. Ми морамо да поново пронађемо себе и да идемо даље. "
Абориџини и острвљани Торес мореуза нису имали право гласа и нису могли да примају социјалну помоћ и друга плаћања као што су пензије или материнска плаћања све до касних шездесетих година прошлог века.
1962. године им је први пут дато једнако право гласа на савезним изборима. Многи, међутим, нису били свесни ове промене тако да аустралијски староседеоци нису били приморани да гласају све до 1984. године.
Неколико држава је абориџинским пословима управљало из одељења које се такође бавило управљањем флоре, фауне и животињског света.
Искључење из пописа становништва је значило да су аустралијски староседеоци себе сматрали као део "флоре и фауне".
Тако је било све до националног референдума 1967. године када су са преко 90 одсто гласова староседеоци званично постали део националне популације.
Ричард Џонсон је био 16-огодишњак када се то догодило.
"Ми смо били препознати као грађани и било нам је дато право гласа, иако је пре тога неким од наших људи било дозвољено да гласају, није било званичног признања или инструкција влада око признавања права Абориџинским људима у попису. Тако да смо скочили са позиције да смо део флоре и фауне у позицију стварних људи. Ја бих радије остао као део флоре и фауне јер ме то чини карактеристичним за земљу на којој ходам и живим и подижем своју породицу. "
Референдум из 1967. године је био прекретница од када се званична дискриминација према Абориџинима и острвљанима Торес мореуза завршила.
Две године касније, све државе су укинуле закон политике "заштите"који је омогуц́авао одузимање млађе деце Абориџина.
2008. године, бивши премијер Кевин Рад је саопштио формално извињење "Украденој генерацији".
Али за Ричарда Ђонсона, то је био ранији говор "Редферн Парк" другог лабуристичког премијера Пола Китинга из 1992 која му је остала у живој успомени до данашњег дана.
"Узели смо им традиционалне земље и разбили њихов традиционални начин живота. Донели смо им болести и алкохол. Ми смо починили убиства, и одузимали децу од мајки. "
Китинг је био први аустралијски премијер који је јавно објавио неправду нанету аустралијским староседеоцима од стране раних европских досељеника.
Званични процес помирења достигао је још једну прекретницу у 2000. години када је четврт милиона људи у прилог помирењу марширало преко сиднејског лучког моста.
"Сећам се да је то био веома емотиван тренутак за многе људе. због чињенице да је одржан марш преко сиднејског лучког моста. Мислим да су ти поједини случајеви у мени стварали осећај да се времена мењају. На жалост те промене које смо видели су биле и сувише ретке. "
Основана 2001, организација Помирење у Аустралији (Reconciliation Australia) је водећа организација која ради на омогућавању помирења између староседелаца и не- староседелаца.
Њен директор Џастин Мухамед каже да су таласи са догађајима као што је марш преко сиднејског лучког моста веома значајани.
Само у протеклој деценији, скоро 800 организација, предузећа, локалних група су спровеле своје акционе планове помирења како би исправиле своје грешке из прошлости.
"Прошло је 25 година од овог формалног приступа помирењу. Људи су одрастали са шетњама на мосту, говорима извињења од којих је недавно био и један од бившег премијера Кевина Рада. Ако су они који су на позицијама власти и руководстава то урадили, онда се свет променио по том питању шта може компанија или организација да врати социјалном окружењу или људима који су у неповољном положају, тако да је природно да се ове корпорације позивају да буду друштвено свесне према абориџинским људима."
Само у протеклој деценији, скоро 800 организација, предузећа, локалних група су спровеле своје акционе планове помирења како би исправиле своје грешке из прошлости.
Дезмонд Пурцел каже да често негативна медијска слика староседелаца је оштетила поверење код многих.
"Зато што ти се стално говори да ти не можеш ништа да урадиш. Стално те обарају и обарају и обарају. Тако да ће многи људи на крају да одустану. Ми не можемо то да урадимо. Да одустајемо не може бити део нашег менталитета. Мора да је део нашег менталитета да се натерамо на то да будемо урачунати."
Интеракција између староседелаца и не- староседелаца је минимална.
Извештај о стању помирења у Аустралији (The State of Reconciliation in Australia report) показује да се само 30 одсто укупне заједнице дружи са Абориџинима и острвљанима Торес мореуза.
Пурцеллкаже да више контаката може помоћи да се уклоне баријере.
"Изађите и упознајте неколико људи. Питајте их о нашој култури и не плашите се или немојте бити недружељубиви. Знате, као и код сваке расе, ви можете да налетите на неколико лоших, али већина наших људи су добри. Да, дружите се и покушајте да уроните у културу и молим вас не покушавајте да нам намећете друге традиције. Знате ми имамо наше и не покушавамо да наметнемо то вама, али дружите се и упознајте нас мало боље. "
Извршни директор аорганизације за помирење (Reconciliation Australia) Џастин каже да су истраживања утврдила да је преко 80 одсто Аустралијанаца заинтересовано да сазнају више о историји о којој нису учили у школи.
Он верује да дубље разумевање прошлости и више ангажовања са аустралијским староседеоцима може да промени неповољан социјални положај заједница Абориџина и острвљана.
Он каже да права једнакост се не може постићи без формалног признања староседелаца у аустралијском Уставу.
"Ради се о признавању да су Абориџини и људи из Торес мореуза били први људи на овој земљи. То само поставља прави рекорд за будућност. Одатле ми можемо почети са решавањем питања која су на дохват руке, али што је и важније са планом за будућност. "
За више информација о прошлим, садашњим и будућим изазовима нашег староседелачког народа, можете да прочитате у опширном извештају на The State of Reconciliation in Australia.
Share
