У Сиднеју тренутно борави екипа кинеског прволигаша Гвангжу РФ, коју тренира чувени фудбалски ас Драган Стојковић Пикси. Један од најбољих српских фудбалера свих времена каже да је одабрао Аустралију због добре климе и идеалних услова за рад које на северозападу Сиднеја имају он и његови асистенти Жарко Ђуровић и Дејан Говедарица.
Прошлог петка Пиксијев тим био је гост српске заједнице у Бониригу, где је у пријатељској утакмици одиграо 1:1 са шампионима Новог Јужног Велса, екипом Белих Орлова.
И поред свакодневних тренинга и професионалних обавеза, Стојковић је издвојио време за разговор за СБС радио, на почетку којег је констатовао да су „играчи мотивисани, да нема повреда и да је задовољан учињеним“.
„Наставићемо у истом темпу како бисмо спремни дочекали почетак првенства“, поручио је Стојковић.
Прошле сезоне преузели сте клуб у тешкој ситуацији и спасили га испадања из лиге. Какве су амбиције за нову сезону?
„Буквално су се борили за голи живот када сам у августу прошле године прихватио овај изазов. На срећу и моју и клуба успели смо да сачувамо прволигашки статус, али сада је нешто потпуно друго. Екипа мора да се промени у играчком кадру јер састав из прошле године не може много. Учињено је много на реновирању тима и очекујем да пре свега играмо добар и леп фудбал који ће све критичаре довести у ситуацију да нас хвале.“
Кинески фудбал доживљава експанзију, почетком ове године потрошена су енормна средства за довођење врхунских играча из Европе. Где се Гвагжу налази у том систему вредности, ако знамо да су у Кину стигли играчи попут Лавеција, Гварина, Мартинеза...
„Кад видите играче који долазе јасно је да кинески фудбал страховито напредује. То нису играчи на заласку каријере, већ у најбољим играчким годинама. То је одраз пуне подршке државе кинеском фудбалу, јер желе да имају фудбал на заиста високом нивоу и неће жалити новац да до тога дођу. Знајући и чињеницу да је Кина економски веома моћна, онда не треба да чуди што се реализују трансфери вредни од 30 до 50 милиона евра. Мислим да су у овом моменту потукли и рекорд премијер лиге по средствима која су уложили у довођење играча. Што се тиче мог клуба, ми имамо мало мирнију политику иако је власник клуба богат и моћан. Ми смо задовољни што можемо да приуштимо појачања која су нам потревбна, а нису тако бомбастично скупа и желимо да створимо тим који ће играти фудбал који ће се свидети свима.
Како се осећате у Аустралији и зашто сте одабрали баш Сиднеј за базу током припрема?
„Још као играч сам много пута био у Аустралији на припремама. Свиђа ки се земља, клима је феноменална и зато сам још у новембру изабрао да дођемо у Сиднеј на припреме. Нисам се преварио, имамо мир и све потребне услове за квалитетан рад.“
Да ли сте имали прилику да видите неку утакмицу А лиге и да се евентуално сретнете са неким од српских играча?
„Да, моји сарадници и ја смо се видели са два Милоша, са Нинковићем и Димитријевићем, а имали смо прилике и да погледам два њихова меча. Гледали смо Сиднеј против перта, као и градски дерби са вондерерсима који је одигран у заиста сјајној атмосфери.
Може ли аустралијски фудбал да настави да се развија као претходних година?
„Не познајем овдашњи фудбал довољно добро да бих судуио о томе. Али, ова земља има велику спортску перспективу и традицију и очекујем да буду све бољи и интерсантнији. Довођење великих им,ена светског фудбала у А лкигу говори у прилог томе. Гаје снажан фудбал за који је потребно много енергије, има доста квалитета, али је потребно још много да раде да би дошли до нивоа који би био задовољавајући у смисли професионапоног фудбала.
Имали сте прилике да играте против Бонитиг Вајт Иглса и да се сретнете са људима из српске заједнице у Сиднеју. Какви су утисци?
„Заиста позитивни. Сваки сусрет далеко од куће има увек посебан значај и мислим да су сви презадовољни са оним што је виђено. Чуо сам се и са Миланом јанковићем који живи у Аустралији, а има ту и других познаника и бивши саиграча који су овде. Увек је лепо кад негде далеко сретнеш људе с којима си провео одређено време играјући фудбал, пре свега у Звезди.
Као играч оставили сте траг у Србији, Француској, Италији и Јапану, где сте се афирмисали и као тренер. После толиких година, недостају ли вам Јапан и Нагоја у којој имате статус легенде?
„Неодтаје и увек ће недостајати. Провео сам с породицом јако леп период живота у јапану, дао сам много тамо, а т земља је и те како знала да ми се одужи. Као Србину и човеку много ми значи што сам добио највеће државно признање у Јапану, Орден заслуга, чиме ми је та земља јасно показала колико ме воли и колико поштује оно што сам урадио за тамошњи фудбал. Јапан ће увек бити моја друга домовина, моја породица и ја много волимо ту земљу и много смо научили од Јапанаца.
С обзиром на то да сте живели у Београду, Нагоји, Паризу, Марсељу, Верони, а да сте тренутно у Кини, где видите себе у будућности, по окончању тренерске каријере?
„Србију не може ништа да замени. То је моја домовина и ако ме питате коју то земљу највише волим – то је Србија. Не постоји друга земља за мене, ни лепша и боља. Али, где ћу живети то је тотално небитно, јер цео данашњи свет живи толико брзо да то више и није важно. Живите тамо где се осећате лепо, тамо где вам је породица, где можете да радите и где вас окружење поштује. А, корен никада не сме да се заборави, нити ће се заборавити,“ поручује Драган Стојковић Пикси, једна од последњих аутентичних „десетки“ светског фудбала.
