Ђурђевдан означава верски празник када Српска православна црква и њени верници славе Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Ђурђевдан као крсну славу слави велики број породица и кућа у Србији па се, по броји оних који је прослављају, ова слава налази на другом месту.
Ђурђевдан се сваке године прославља истог датума, а у питању је 6. мај.
Колико је Свети Георгије поштован у српском народу говори и чињеница да се он слави два пута годишње. Дан његове смрти обележава са на Ђурђевдан.
На празник Ђурђиц, 16. новембра, обележава се успомена на пренос његових моштију из Никомидије у Лиду Палестинску и обнављање храма Светог великомученика Георгија у Лиди, у коме је његово тело положено.
Свети Георгије или Свети Ђорђе се на иконама најчешће представља на коњу, у војводском оделу, како убија аждају. Постоје различите верзије прича зашто управо ова слика представља Ђурђевдан.
Према веровању, аждаја симболизује многобожачку силу која је прождирала хришћанске жртве. Свети Георгије је својом мученичком смрћу победио ту аждају и задао јој смртни удар.
У различитим крајевима Србије обичаји који прате Ђурђевдан су разноврсни и од места до места се разликују. Оно што је заједничко свуда јесте да се за славу обавезно припрема славски колач, жито и вино који треба да буду освештани од стране свештеника СПЦ.
За Ђурђевдан се куће и капије ките разноврсним биљем које су укућани убрали тога јутра. Убрано биље, цвеће, корење, лишће и коприва плету се и у венац, које домаћице стављају у кухињу.
