У данашње време се много говори о економском оснаживању жена, посебно у екстремно сиромашним земљама Подсахарске Африке али и неким азијским земљама. Уједињене нације већ дуги низ година имају посебне програме за економско оснаживање жена у сиромашним деловима света али и споразуме за подстицање одговорности глобалних компанија које користе женску радну снагу у тим земљама, попут Глобалног споразума Уједињених нација, односно UN Global Compact, који је 1999. покренут на иницијативу тадашњег Генералног секретара светске организације Бан Ки Муна. Многе глобалне компаније користе женску радну снагу у земљама попут Кине, Вијетнама или Малезије што се описује као економско оснаживање жена, али могло би се рећи у оквиру корпоративних интереса. Профита на првом месту. Међутим због низа разлога током времена, што потврђују студије невладиних организација, тамошње жене, односно раднице постале су једноставно речено јефтина радна снага у лошим радним условима. Питање јефтине женске радне снаге, као и њених предности и недостатака, постало је предмет бројних расправа и студија. Најновија студија коју је објавила невладина организација Оксфам први пут се усредсредила само на аустралијске компаније и аустралијске потрошаче који на одећу потроше више од 20 милијарди долара од чега, чини се само најмањи проценат стиже до жена које ту робу производе у неким од најсиромашнијих земаља на свету. Софија Петровић је у разговору са Саром Ронан (Sarah Ronan) из Оксфама сазнала детаљније о резултатима те студије.
Share
