TRANSCRIPT
Атлантска меридионална циркулација (The Atlantic meridional overturning circulation or AMOC) је систем површинских и дубоких струја у Атлантском океану које су вођене променама атмосферског времена и термохалинским промена температуре и салинитета. Те струје су упроштеним речником речено као џиновска покретна трака и један део те траке иде по површини глобалних океана, а други део те траке по дну глобалних океана. И само на врло специфичним местима та површинска вода понире према дну.
Површински слој океана се простире на дубини од пар стотина метара, а све даље, до просечне дубине океана, на 5.000-6.000 метара, је дубоки океан, а површинска вода само на врло посебним местима може да се спусти на дно океана.
На одређеним местима када се постигне одређена температура и салинитет, где је вода довољно хладна и густа због салинитета, да може да потоне до дубине, на тим местима те површинске струје, или упроштено површински део те покретне траке, се спушта на дно океана и онда та струја настави да иде по дну океана, да би онда на неком другом месту изронила поновно на површину.
На југу Гренланда долази до конвекције, вертикалног понирања где се вода са површине спушта полако на дно и онда се враћа по дну Атлантика, поред Европе, затим улази у Индијски океан и иде скроз у круг око Антарктика, па се поново појављује у Пацифику, и излази на површину и поново враћа у Атлантик.
Та површинска струја топле воде која иде по Атлантику из Голфског залива поред обале Северне Америке и долази до Гренланда, позната је као Голфска струја која доноси топлију климу северозападу Европе.
Како се планета загрева тако AMOC слаби.
Разлог зашто би AMOC могао да стане био би отопљавање великог дела Гренланда због чега ће океан примити пуно слатке воде у површински слој и промениће се саланитет. Пошто је за постојање струје важна комбинација температуре и саланитета, ако се убаци велика количина слатке воде у једном тренутку Голфска струја може да се прекине а тако и премештање топле и хладне воде.
У том случају би се на северу створио џиновски базен хладне воде у који више неће пристизати топла вода и онда ће у том делу Европе температура, према поменутим истраживањима, да падне можда и за пет степени Целзијуса, а пре свега зимске температуре.
Већ дуже време постоје спекулације да би се тај систем могао "угасити"
Професор Метју Ингланд (Professor Matthew England) ради на Универзитету Новог Јужног Велса где истражује окенске циркулације и њихов утицај на регионалну и глобалну климу.
„ AMOC је Атлантска меридионална циркулација која узима много топлоте из тропских предела у Атлантику, премешта ту топлоту у северну Европу и отпушта је у атмосферу, због чега тај део света има много блажу климу; то је преокретна циркулација која је ту стабилна хиљадама година. И ако би се успорила или угасила, то би представљало велики поремећај нашег климатског система."
Ова врста истраживања је покренута још деведесетих година и постоји акумулирано знање у вези промена које се дешавају у океанима. Постојала су два приступа. У једном се истраживало колико слатке воде треба да се излије у океан да би се видело у ком тренутку ће да се угаси AMOC. У тим истраживањима се показало да је потребно да протекне око 150 година да у океан доспе довољна количина слатке воде.
Ово последње истраживање холандских научника је користило цомпјутерско моделирање користећи другу методу која је утврђивала како се развија ситуација када се помало додаје слатке воде, што је много ближе реалности, и рачунали су у ком тренутку и колико воде треба да уђе да би се струја зауставила.
Рене Ван Вестен (Rene Van Westen) ради постдокторско истраживање на истраживач на постдокторским студијима - на Универзитету у Утрехту . Он је био један од учесника у поменутој студији.
„Када додајете све више и више свеже воде у Атлантски океан, снага циркулације се полако смањује до критичне тачке, а онда видите убрзање у опадању снаге, и то је оно што ми називамо преломном тачком, може се упоредити са падом са литице.“.
Иако истраживачи не могу да прецизирају временски оквир када ће та преломна тачка бити достигнута, могли су да процене каквом брзином ће се одвијати последице.
"Нашом студијом не можемо закљзчити када ће се то догодити. Ти процеси се неће одиграти за годину, две дана. То су дуги процеси, али су незаустављиви, и ако пређемо ту прекретницу, промене ће се десити у року од 100 година. У људском временском оквиру релативно кратко вереме али такође ће бити нагло."
Питање је о каквим се променама ради?
Студија предвиђа да би температуре у Европи могле да падну за 3 степена сваке деценије, а ниво мора да порасте за метар.
Јужна хемисфера, укључујући Аустралију, постала би топлија и склонија поплавама.
А влажне и суве сезоне у Амазону би се промениле и озбиљно нарушиле екосистем прашуме.
Ипак, остаје неизвесност када или чак да ли ће се ова „преломна тачка“ догодити.
Џош Вилис (Josh Willis), климатолог у НАСИ, каже да је у симулацији додата значајна количина слатке воде - много више од оне која тренутно улази у океан због топљења леда.
„Морамо бити спремни да се овакве ствари могу десити, али не изгледа да ћемо неизбежно у наредној деценији или две деценије, видети потпуно гашење Атлантске меридионалне циркулације. Тренутно је то мало вероватно, али ми то пратимо веома пажљиво, то је нешто на шта морамо да пазимо."
Управо овај проблем био је кључни фокус скупа Океанологије који се одржавао у америчком граду Њу Орелеансу (OSM24 New Orleans 18-23 February 2024.).
Професор Метју Ингланд (Professor Matthew England), који је био присутан на конференцији каже да Атлантска меридионална циркулација изазива бригу и на Јужној Хемисфери.
„Много се говори о овој преокретној циркулацији. Много се ради на проучавању понашања циркулације, има много запажања, много симулација модела. Дакле, постоји много интереса за ову преокретну циркулацију у комбинацији са другим темама као што су систем Ел Њињо и Ла Њиња. Такође за циркулацију око Антарктичке морске маргине, јер такође имамо преокретну циркулацију изван Антарктичке маргине за коју процењујемо да се успорава и да ће наставити да се успорава. Значи, видимо велике, велике промене у циркулацији океана на глобалном нивоу."
Достизање преломне тачке у овом веку мало вероватно, али потенцијалне последице, кажу научници, захтевају акцију.
