У таквом свету, позориште остаје једно од последњих уточишта — простор у коме се човек враћа човеку. Оно пружа интеракцију, емоцију и дубоку комуникацију која превазилази свакодневицу.
Позоришни комад носи енергију — кроз реч, покрет и гест, и код глумаца и код публике. Он буди машту, шири видике и постаје културни мост ка ономе што нас обликује. А за нас у дијаспори, позориште има још дубљи значај — оно нас повезује са коренима и културом којој припадамо.
Управо ту мисију већ годинама успешно негује аматерско позориште „Пилипенда“ из Сиднеја, којем је 2009. године удахнуо живот Сергеј Кожул, заједно са Радетом Радовићем, Даријом Моцоњом и Душком Тимарцем. Био је то први озбиљнији позоришни подухват у српској заједници након више од три деценије.
Повезане теме
"Задња станица" у Мелбурну
Да подсетимо — педесетих и шездесетих година у Сиднеју су постојале драмске групе „Јанко Веселиновић“, трупа из Гренвила и позориште у Мона Вејлу, које су на сцену доносиле класике попут Косовског боја и Кумове клетве, као и кратке драмске форме инспирисане нашом традицијом.
Позориште је, уз песму и фолклор, увек било простор окупљања, катарзе и превазилажења носталгије. Данас, „Пилипенда“ наставља ту традицију — активно учествујући у културним догађајима српске заједнице у Аустралији, од поетских вечери до драмских монолога.
О свему томе, за наш радио говори Сергеј Кожул — глумац, редитељ и један од оснивача театра „Пилипенда“. Разговор води Нина Марковић.
