У разговору са Храниславом Николићем Борислав Лалић се присећа како је почело његово пријатељство са Кастром.
"Моје познанство са Фиделом Кастром кренуло је турбулентно, али није то спречило да касније постанемо и нешто више од познаника. 1970. године, као дописник са Кубе написао сам чланак о томе да је кубански вођа, док је правио план о берби од 10 милиона тона шећера више био у облацима него на плантажама шећерне трске, али да је та његова амбција вероватно била подстакнута сазнањем да је боље извозити шећер него револуцију. После тог чланка, Кастро ме је жестоко напао на једном митингу у Хавани, пред више од 400 хиљада људи рекавши да му југословенски дописници и реакционари неће држати лекцију и учити га колико и шта да производи.
"Случај је хтео да се месец-два после тога сретнемо на отварању школе у унутрашњости Кубе. Свечаност је одржана под тропским пљуском. Нико није ни покушао да се склони нити је Фидел дозвољавао да му принесу кишобран. Киснули смо заједно."
Кад је Кастро завршио говор, сишао је међу нас новинаре. Представили су ме а он је прокоментарисао: "Ах, то си ти. Данас ћемо заједно да киснемо."
"У очима му се видело да се не људти. Он је такав човек. Благо се осмехнуо, стављајући ми руку на раме. Нисмо помињали чланак по којем ме је Фидел упамтио. Касније смо се више пута сретали, "димили" кубанске томпусе и испијали кубански рум."
"Последњи пут сам га срео 1992. године у Мадриду, где је био дошао на прославу 500. годишњице Колумбовог открића Америке. Искористио је ту прилику да скокне до Галиције, у родно место свог оца Анхела."
"И како је било?" - питао сам га. "Био је то узбудљив дан у мом животу", рекао је сетно. "Целог живота сам желео да тамо одем, али ето тек сад ми се испунила жеља да видим ону озидину од куће коју је оставио тамо мој отац."
"Он одлази као последњи Мохиканац из плејаде чувених политичких личности које су снагом свог дела и свог имена, на овај или онај начин, обележили двадесето столеће."
