Деценијама уназад, многи Абориџини и становници Торесовог мореуза служили су у оружаним снагама Аустралије, укључујући и Први и Други светски рат.
Често су били раме уз раме са Аустралијанцима неаутохтоног порекла, па чак и онда када им је званично било забрањено да се пријаве за војну службу.
Данас се улажу све већи напори да се њихове приче чују, препознају и - памте.
Тим радом бави се и Мајкл Бел, припадник Нанавал и Гомероја народа. Као службеник за везу са староседелачким народима у Аустралијском ратном меморијалу (Аustralian War Memorial), Мајкл помаже у проналажењу и признавању службе и жртве Абориџина и становника Торесовог мореуза – како оних који су служили у униформи, тако и оних који су пружали подршку ратним напорима на домаћем тлу.
Колико је Абориџина и становника Торесовог мореуза служило у Првом и Другом светском рату?
„Тренутно су прикупљени подаци о нешто више од 1200 абориџинских мушкараца који су се пријавили или су покушали да се пријаве за војну службу у Првом светском рату. Процењујемо да ће број у Другом светском рату бити око 6.500", каже Бел.
Како се откривају нови подаци, бројеви настављају да расту.
Али, питање које се често поставља је - како се те бројке пореде са Аустралијанцима који нису аутохтоног порекла?
Упркос значајним препрекама, њихово учешће је значајно.
Поређење број абориџинских потврда о регрутовању с другим популацијама показало је да су стопе исте као и код њихове неаутохтоне браће и сестара.Мајкл Бел
На какве су наилазили припадници Првих народа у Аустралији када су покушавали да се пријаве у војску?
Када се говори о препрекама на које су наилазили припадници аутохтоних народа приликом регрутације, Мајкл Бел објашњава да су ограничења постојала на више нивоа.
Прво, Абориџини су се суочавали са ограничењима кретања.
У време светских ратова нису били признати као пуноправни аустралијски држављани - а у неким случајевима закон их није признавао ни као људе.
Такође, војне политике су често искључивале оне који нису имали европско порекло.
Све ово створило је велике препреке за оне који су желели да служе у аустралијској војсци. Али, упркос ограничењима, многи Абориџини су се изузетно трудили да се пријаве у службу.
Мајкл Бел наводи пример Абориџина који је пешке прешао од Квинсленда све до Олберија, на граници Новог Јужног Велса и Викторије.
"Успут је пет пута покушао да се пријави за регрутацију пре него што је успео у томе. Нажалост, није успео да служи у рату, јер је преминуо од болести на броду током путовања ка фронту. То је пример посвећености који често видимо јер су многи одбијани само зато што су Абориџини, али су ипак покушавали поново“, истакао је Бел.
Приче попут ове показују и одлучност и и снажну жељу тих људи да служе својој земљи, чак и када им та земља није понудила једнака права.
Са чиме су се суочавали војниции из Првих народа када су се вратили кући из рата?
За многе абориџинске ветеране, ни повратак из рата није значио једнакост.
Враћали су се у друштво у коме су дискриминација и рестриктивни закони и даље били део свакодневног живота, објашњава Мајкл Бел.
„Наши људи су се у страном рату борили за права, која ни сами нису имали у сопственој земљи. Враћали су се кући у очајнички неједнако друштво, у сегрегацију, у недостатак правног признања, ограничења власништва над земљом, неједнаке плате, ограничења у подизању деце, У то време доба Украдених генерација било је у пуном јеку.“
Неки абориџински ветерани ипак су могли да приступе одређеним бенефицијама, али многи нису, услед ширих друштвених и политичких ограничења.
Чак је и повезивање с другим ветеранима могло да буде компликовано.
Повратници из рата су били охрабривани да се придруже RSL клубовима — организацијама заједнице које подржавају ветеране и организују догађаје попут церемонија за Дана Анзака.
Али, многи од ових клубова били су лиценцирани објекти, што је значило да служе алкохол.
Пошто је Абориџинима често био забрањен улазак у такве просторе, били су практично искључени и из подршке и из повезивања с другима.
Како Аустралија данас признаје војну службу Абориџина и становника Торесовог мореуза?
Током последњих неколико деценија, пре свега Аустралијски ратни меморијал преузео је активнију улогу у откривању службе Абориџина и становника Торесовог мореуза у оружаним снагама.
„Наше приче се деле подједнако и пропорционално у свим галеријама Меморијала. Имамо аутохтони садржај у свим службама, причама и репрезентацијама. У Аустралијском ратном меморијалу нема „Црног угла“, већ причамо причу подједнако свуда, као што су ветерани тражили од нас. Када су униформи, они међу собом виде само боју своје службе - зелену, плаву или сиву – у зависности да ли су служили у копненој војсци, ваздухопловству или морнарици“, каже Мајкл Бел.
Овакав приступ одражава то како су многи абориџински војници видели себе – пре свега као војнике, служећи заједно са другима.
Истовремено, дуго скриване приче се сада поново откривају и преносе породицама и заједницама.
Бел каже да ако у колекцији ратног меморијала постоји и једна позната фотографију абориџинског мушкарца, коју породица није видела или није знала како је изгледао њихов деда или прадеда, могу да их добију као признање за његову службу и допринос.
"То су заиста дирљиви тренуци, посебно за мене јер могу да их поделим са породицама које сада знају да се те информације чувају у институцији у којој покушавамо да укључимо мање познате приче о војној служби Абориџина и становника Торесовог мореуза.“
За породице, ови тренуци имају посебан значај и снагу - помажу им да се поново повежу са својом историјом, идентитетом и са вољеним особама.
Шта треба да знате о историји Абориџина и становника Торесовог мореуза на Дан АНЗАК-а?
Разумевање Дана АНЗАК-а значи препознавање и доприноса и изазова са којима се суочавају Абориџини и становници Торесовог мореуза.
„Овде је реч о потпуној и целокупној историји Аустралије и о томе каква је она данас. Не о невидљивој нацији каква смо били претходних година. Нарочито у Првом светском рату када су наши момци морали да сакрију своје порекло. Желимо да охрабримо људе да виде историју Аустралије каква јесте, а не какву су написали претходни системи који су искључивали признање наших народа", истакао је Мајкл Бел.
На Дан Анзака сећамо се свих оних који су служили у ратовима и сукобима широм света. За многе Аустралијанце то је тренутак да се окупе како би одали почаст историји. Зато, потпуно разумевање значаја Дана Анзакаа представља и схватање аутентичне аустралијске приче.
Такве да подразумева признавање и доприноса и изазова са којима су се суочавали и суочавају се абориџински народи и становници острва Торесовог мореуза.
Што се ове приче буду више шириле, више ће и допринети стварању потпуније слике прошлости Аустралије — и њене садашњости.
Пратите наш подкаст Australia Explained за више вредних информација и савета о томе како да се што боље снађете у свом новом животу у Аустралији.
Ако имате идеје или предлоге за теме пошаљите нам и-мејл на адресу australiaexplained@sbs.com.au
