Наш колега Крсте Марковић пре неколико дана боравио је у Сирогојну, на Златибору, где је истраживао причу о чувеним ручно рађеним џемперима који су ово мало село прославили широм света. Од традиције која се преносила с колена на колено, до светских модних писта и познатих личности које су их носиле – Сирогојно је постало препознатљив бренд. Крсте је разговарао са људима који чувају ову традицију и сазнао како је све почело, али и са каквим се изазовима плетиље данас суочавају.
For more stories, interviews, and news from SBS SERBIAN, explore our podcast collection here.
Живећи у Аустралији, често имамо прилику да чујемо приче о томе како наши људи далеко од Србије покушавају да сачувају традицију и обичаје. Овога пута, током боравка у Србији, пожелео сам да видим како се једна стара традиција чува тамо где је настала.
Зато сам посетио Сирогојно, мало село на Златибору, познато далеко изван граница Србије по својим плетиљама и чувеним ручно рађеним џемперима.
Прича о њима траје више од шест деценија. Оно што је некада било део свакодневног живота жена овог краја временом је постало мода која је из једног малог златиборског села стигла до света.
И данас се овде плете. Много тога се променило од времена када су џемпери из Сирогојна освајали велика тржишта и појављивали се на модним ревијама, али традиција није нестала.
Желео сам да сазнам како је све почело, како су џемпери из Сирогојна успели да стигну толико далеко, ко их је све носио, али и колико данас има жена које се још баве овим послом.
Одговоре сам потражио у Музеју плетиља, где сам разговарао са Новком Ћалдовић, водичем музеја.
Све је почело са двадесетак плетиља
Док ми показује старе фотографије, џемпере, новинске чланке и признања, Новка прича да је организована производња почела 1962. године.
Жене овог краја, наравно, знале су да плету и много раније. У златиборским селима то није било ништа необично. Плело се за кућу и породицу, а знање се преносило са мајке на ћерку.
Онда се појавила Добрила Васиљевић Смиљанић.
„Добрила је као млада ентузијасткиња видела велики потенцијал код плетиља и имала је визију да створи модни стил Сирогојно џемпера“, објашњава Новка.
Почело се са свега двадесетак жена. Добрила је осмишљавала моделе и давала плетиљама цртеже и упутства, а оне су њене идеје претварале у готове џемпере и друге одевне предмете.
Само три године касније, 1965. године, у Сирогојну је одржана прва модна ревија. Од тог тренутка прича је почела да се шири много даље од Златибора.
Из Сирогојна на светске модне писте
Током наредних деценија Сирогојно је постало познато широм тадашње Југославије, али и у иностранству. Ручно рађени џемпери из златиборских села стизали су на међународна тржишта и модне ревије.
Новка ми посебно показује признања која се чувају у музеју и издваја награду коју је Сирогојно добило у Италији 1977. године.
„Сирогојно је постало светски бренд. Џемпер Сирогојно обишао је све модне писте света“, каже она.
Док разговарамо, долазимо и до познатих имена која се везују за ове џемпере.
Међу њима су Јованка Броз, Ненси Реган, Раиса Горбачов, Лив Улман и британска краљица Елизабета Друга. Новка ми прича и о Елизабет Тејлор, а међу познатим именима данашњице помиње Новака Ђоковића.
Када стојите у Сирогојну и слушате сва та имена, тешко је не помислити колико је за жене које су плеле код својих кућа морало бити необично када би сазнале где је завршио неки од џемпера које су направиле.
Кућице, цвеће и Златибор на џемперу
Најпознатији модели лако се препознају. На њима су кућице, цвеће, дрвеће и пејзажи Златибора.
Пејзажни мотиви по којима данас многи препознају Сирогојно појавили су се осамдесетих година. Пре тога били су заступљенији геометријски и флорални мотиви.
Неке од старих јакни које сам видео у музеју заиста изгледају као слике урађене вуном.
„Када виде тако исплетену јакну, она подсећа на уметничку слику. Људи воле да имају ту кућицу, односно пејзаж на јакни, и свуда су примећени“, каже Новка.
Можда је баш то један од разлога због којих су ови џемпери опстали толико дуго. Мењали су се кројеви и мода, али мотиви Златибора остали су њихов заштитни знак.
На џемперу и име плетиље
Занимљиво ми је било и када сам сазнао да сваки оригинални комад носи име жене која га је исплела.
Плетиље углавном раде од својих кућа. Добијају материјал и упутства за одређени модел, а након завршетка сваки комад пролази контролу.
„Све је ручни рад и на сваком моделу пише која га је плетиља плела“, објашњава Новка.
За израду се користи исландска вуна, а сарадња са добављачима са Исланда, како ми каже, траје још од седамдесетих година.
Питао сам је и зашто вуна долази баш са Исланда. Објаснила ми је да је реч о вуни која одговара њиховом начину рада и моделима и да су, након што су почели да је користе, наставили сарадњу све до данас.
Сирогојно и Аустралија
Мене је посебно занимало да ли данас у Сирогојно долазе људи из Аустралије.
Новка каже да долазе и одмах се сетила једне недавне посетитељке.
„Скоро нам је била једна госпођа из Аустралије која је купила баш велики број модела и рекла да ће веома радо да их носи“, испричала ми је.
Током разговора поменуо сам и некадашњу амбасадорку Србије у Аустралији Неду Малетић, коју памтим како је пре петнаестак година носила џемпере из овог краја и на дипломатским пријемима тако промовисала Србију и Сирогојно.
То ми је било посебно занимљиво. Џемпер направљен рукама жене у златиборском селу могао је да пређе хиљаде километара и буде ношен на дипломатском пријему у Аустралији.
И данас они који из Аустралије дођу у овај део Србије могу да посете Музеј плетиља, али и да купе ручно рађене џемпере, јакне, капе и друге производе.
„Овом џемперу мода не пролази“
Иако су неки од модела настали пре више деценија, Новка каже да их купци и даље траже.
„Главна карактеристика Сирогојно џемпера је да му мода не пролази. Једнако су интересантни они из седамдесетих, осамдесетих, деведесетих и до дана данашњег.“
Док гледам старе моделе у музеју, јасно је на шта мисли. Неки би без проблема могли да се носе и данас.
Међутим, проблем није недостатак интересовања купаца. Проблем је што је све мање жена које плету.
Најмлађа плетиља има око 50 година
Питао сам Новку има ли међу младима интересовања да науче овај занат. Ту одговор више није био толико оптимистичан.
„Веома мали број је заинтересован за плетење. Наша најмлађа плетиља има око 50 година.“
Морам признати да ме је тај податак изненадио.
Најмлађа плетиља има око педесет година, док неке од старијих жена, каже Новка, настављају да плету и у осамдесетим.
Интересовање купаца, укључујући и оне из иностранства, и даље постоји, али је број плетиља мањи. Због тога, каже Новка, данас нису у могућности да прихвате све захтеве који им стижу.
Ту се намеће и питање шта ће бити за десет или двадесет година и ко ће наставити посао садашњих плетиља.
Прича која није само о моди
Музеј плетиља основан је 2008. године и у њему се данас чувају фотографије, новински текстови, снимци модних ревија, признања и, наравно, џемпери.
После разговора са Новком и обиласка музеја, међутим, стекао сам утисак да је прича о Сирогојну много више од приче о једном модном производу.
Она говори и о женама из златиборских села које су добиле прилику да од знања које су већ имале направе посао. Радиле су код својих кућа, биле уз породицу и домаћинство, а истовремено зарађивале.
Њихови џемпери путовали су много даље од њих – до великих модних центара, познатих глумица, државника и купаца широм света.
Стигли су и до Аустралије.
Када сам завршио разговор са Новком Ћалдовић, остао сам још неко време у музеју да погледам старе фотографије и моделе из различитих периода.
Тешко је поверовати да је прича која је почела са двадесетак жена у једном златиборском селу успела да траје више од шест деценија и да име Сирогојна пронесе широм света.
Данас се овде и даље плете, џемпери се и даље продају, а туристи долазе да виде где је све почело.
Једино је плетиља све мање.
Зато је можда данас важније него икада да се ово знање пренесе на неку нову генерацију. Јер ако се изгуби вештина жена које ове џемпере израђују, изгубиће се и најважнији део приче која је Сирогојно учинила познатим далеко изван Златибора и Србије.
Крсте Марковић. СБС на српском, Сирогојно
