УНЕСКО је 1999. године, прогласио 21. фебруар, Даном матерњег језика.
Генерална скупштина УН подржала је то у својој резолуцији из 2002. године, а 16. маја 2007. године у посебној резолуцији позвала је државе чланице „да промовишу очување и заштиту свих језика које користе народи света“.
Истом резолуцијом, Генерална скупштина је 2008. прогласила Међународном годином језика, како би промовисала јединство у разноликости и међународном разумевању, кроз вишејезичност и мултикултурализам и именовала Организацију Уједињених нација за образовање, науку и културу да буде водећа агенција током те године .
Корени иницијативе потичу из Бангладеша (бившег Источног Пакистана). У тој држави 21. фебруара 1952. одржани су протести у организацији Покрета за бенгалски језик, када су полиција и војска убили неколико студената у Даки.
Овоме је претходио јавни митинг, 21. марта 1948. када је Мохамед Али Јина, генерални гувернер Пакистана, прогласио Урду, јединим званичним језиком Западног и Источног Пакистана.
Животи које су положили побуњени студенти нису били узалудни, пошто је 9. маја 1954. бенгалски језик је проглашен једним од државних језика.
Та жеља за одржањем матерњег језика и сопственог културног идентитета је препозната на међународном нивоу и од 2000. године , Међународни дан матерњег језика редовно прослављају земље чланице УНЕСКО-а како би промовисале језичку и културну разноликост, и вишејезичност.
