Прошло је шест месеци откако је у Аустралији ступила на снагу забрана коришћења друштвених мрежа за децу млађу од 16 година. Од тада све већи број земаља предузима кораке како би увели сличне мере. Стручњаци указују на позитивне ефекте ове забране, али шта о томе мисле тинејџери?
For more stories, interviews, and news from SBS SERBIAN, explore our podcast collection here.
У одлуци без преседана у свету, Аустралија је у децембру прошле године увела забрану коришћења друштвених мрежа за млађе од 16 година.
Забрана обухвата више платформи друштвених мрежа, укључујући Снепчет, Фејсбук, Инстаграм, Редит, Тредс, ТикТок, Икс и Јутјуб, а компанијама прете казне до 49,5 милиона аустралијских долара уколико не спрече приступ малолетницима.
Ела Менон, шеснаестогодишња корисница друштвених мрежа из Сиднеја, сматра да је забрана усмерена на погрешан део система:
„Не знам, требало би да се обрачунају са компанијама, а не са самим младим људима. Требало би да натерају компаније да раде боље и да их казне ако то не учине.”
Још један шеснаестогодишњак, Илијас Патрикиос, слаже се с тим ставом.
„Треба спречити да се лоше ствари појављују на друштвеним мрежама и онда их деца неће ни доживљавати. Мислим, зашто су такви садржаји уопште тамо?”
Татјана Дагарин сумња у оправданост опште забране.
„Мислим да родитељи имају веома велику одговорност да знају шта њихова деца гледају на интернету и да воде рачуна да њихова деца не користе друштвене мреже прерано. Такође могу да поставе родитељске контроле или нека друга ограничења. И саме апликације имају велику одговорност, а неке од њих, посебно Инстаграм, не раде довољно на контроли садржаја који се приказује на платформама. Има толико снимака на којима људи, једноставно, умиру, а нико ништа не предузима поводом тога.
Мислим да је нешто што је заиста имало велики утицај на то шта деца гледају и колико времена проводе на друштвеним мрежама била управо забрана коришћења телефона и друштвених мрежа у школама. Зато сматрам да су мере попут те, које дају опипљиве резултате, много корисније.”
Међутим, за неке стручњаке, упркос сада већ добро документованим потешкоћама у спречавању деце да отварају налоге на забрањеним платформама, позитивни ефекти забране већ почињу да се виде.
Тимоти Коски са Универзитета у Сиднеју, Одсек за медије и комуникације, каже:
„Ово је почетак нечега. У социологији говоримо о нечему што се назива ‘ефекат мреже’. У суштини, што је више људи на некој платформи, то ће јој се више људи придруживати. С друге стране, што је више људи ван ње, то ће и више других остајати ван ње. Зато се надамо да ћемо почети да виђамо супротан тренд – да све већи број деце и све више група младих више неће бити присутни у том окружењу.”
Кетрин Модеки са Универзитета Западне Аустралије, Одсек за психологију, прати утицај забране и њену ефикасност.
„То је мочвара. Мислим да се сви можемо сложити да је то мочвара, зар не? А те компаније су створиле ту мочвару и сервирале је корисницима. Не мора да буде тако. Било би заиста добро да те компаније, које послују ради профита, почну да чисте тај простор и да учине све како би млади били безбедни.”
У свом раду за аустралијски истраживачки институт за децу и Универзитет Западне Аустралије Кидс, госпођа Кетрин Модеки и њен тим проучавају утицај друштвених мрежа на тинејџере већ 14 година.
Анализирали су податке са хиљада паметних телефона тинејџера којима су имали директан приступ, а са родитељима су у непосредном контакту већ девет година.
„Једна ствар о којој често говорим јесте комуникација, јер је изузетно тешко знати чиме се млади баве на интернету. Желимо да се осећају безбедно да разговарају са одраслом особом којој верују, у било ком облику.
Ако наиђу на проблематичан садржај, то је, знате, још једна брига повезана са забраном, зар не? Да би због забране таква комуникација могла бити мање вероватна. Зато је одржавање отворених канала комуникације заиста од пресудног значаја.”
Десетине земаља, укључујући Француску, Данску и Велику Британију, активно разматрају могућност да следе аустралијски пример.
Модеки истиче да аустралијски експеримент још увек није дао коначне резултате.
Према њеним речима, још је прерано за доношење коначних закључака:
„Постоји велика жеља да се сви одмах прикључе тој идеји, иако заправо још немамо никакве резултате, зар не? Имамо анегдотске изјаве деце која говоре једно. Имамо анегдотске тврдње владе које говоре друго. Не желим да умањујем значај ни једних ни других, али политика се не оцењује на тај начин, зар не?
Желим поново да нагласим да нико не говори да не треба ништа предузети. Мислим да то нико не каже, нити ико тврди да ово није озбиљан проблем. А ипак имам утисак да се то некако изгубило у општем јавном расположењу.
Од многих родитеља чујем: ‘Па, морају нешто да ураде, а нешто је боље него ништа, зар не?’ И могу то да разумем. То је вероватно најчешћа ствар коју чујем.”
Мајка Кејт Готам саветује другим земљама да забрана сама по себи неће нужно удаљити децу од друштвених мрежа, али да ће покренути јавну расправу у друштву.
Она каже да би таква мера могла родитељима да пружи повод за размишљање или да им послужи као ослонац у разговору са децом.
„И даље сматрам да родитељи морају да буду родитељи и да држава не може то да ради уместо њих.”
