Био је 4. јануар 1976. Аустралијан опен се још играо на травнатој подлози легендарног Кујонг стадиона, удаљеног десетак километара источно од центра Мелбурна.
И баш на тај дан, пре четири деценије, на сцени се буквално ниоткуда појавио један бркати крупајлија са рекетом. Тада 21-годишњи Марк Едмондсон, момак разорног сервиса, у финалу аустралијског гренд слема преслишао је великог шампиона тог времена Џона Њукомба
и дословце га послао у пензију, јер времешни Њукомб касније више никада није стигао до завршнице неког великог турнира.
А Едмондсон је до тада тенис играо из љубави, а за живот зарађивао радећи многе тешке послове. Тако је било и уочи Аустралијен опена 1976, на који је стигао као 212. играч света…
Мало због незграпног изгледа, а више због чињенице да је у паузама тениских турнира физикалисао где год би нашао хонорарни посао, од новинара је добио надимак - домар.
Едмондсон се у разговору за СБС радио присетио како у то време, у периоду од октобра до децембра није било турнира у Аустралији, па се привремено запошљавао у болници у којој му је радила сестра.
"Био сам нека врста чистача тамо. Полирао сам подове, прао прозоре или било шта друго, али домар заиста нисам био. А онда сам добио позив од Тенис Аустралије...", сећа се Едмондсон почетка судбоносне године.
Те 1976. неколико тенисера из групе водећих одбило је позивницу за Аустралијен опен и један од оних који су попунили упражњене рупе био је управо он.
"У то време сам напредовао, побеђивао на многим малим турнирима, али сам сматрао да није реално ни да помислим да бих могао да освојим Аустралијен опен, кад никад у животу нисам ни играо против неког од тих великих играча", каже легендарни победник из 1976.
Али, кад је турнир кренуо, за бркајлију из Госфорда нико није имао лека.
Пао је прво Аустријанац Фајгл, а онда је као снопље ређао своје земљаке: Дента, Ферлија, Крилија…
У полуфиналу се суочио са једним од најбољих светских играча тог доба, Кеном Роузволом који је за појасом већ имао осам гренд слем титула. Едмондсон признаје да је било паклено тешко против Роузвола, иако је велики ас био две деценије старији. У то време имао је 41 годину.
А онда у финалу, ни ветар ни Њукомб нису могли ништа размаханом момку са севера Сиднеја.
Едмондсон признаје да би и у случају да је изгубио од Њукомба његово достигнуће било вансеријско, јер је претходно срушио Роузвола који је био број 1. Финале са Њукомбом било је само искуство више и јагода на шлаг…
Остаће упамћена и додела пехара, по анегдоти када је Едмондсон лаконски, карактеристичном негацијом из аустралијског сленга одговорио на питање водитеља да ли је припремио победнички говор…
"Nah!"
Од тада до данас прошле су четири деценије. Пехар Аустралијен опен више никада није завршио у рукама неког Аустралијанца.
Ове године, наде се полажу у њих неколико, а петорица их је тренутно међу првих стотину на свету.
Бернард Томић, Ник Кирјос, Сем Грот, Танаси Кокинакис и Џон Милман.
Има ли неко од њих довољно штофа да понови подвиг Едмондсона? Бивши шампион не гаји толики оптимизам, нити верује у могућност да ће у блиској будућности било ко моћи да се појави ниоткуда и да редом победи све најбоље играче света, као што је то њему пошло за руком 1976.
Ипак су то била нека друга времена…
