За многе досељенике прве успомене на Аустралију везане су за улице, зграде или људе које су упознали по доласку. За Мирјану Јосифовски, то су били мелнбурнски трамваји . Као тринаестогодишња девојчица, стигла је са породицом у Аустралију као избеглица из Босне и Херцеговине, не слутећи да ће једног дана управљати управо оним трамвајем којим је откривала тајне новог града у којем је саградила свој нови дом. Више од три деценије касније, Мирјана вози трамвај број 96, исти онај који је обележио њене прве дане у новој домовини. У разговору са Крстем Марковићем каже да је свака вожња подсети на почетак њеног новог живота.
For more stories, interviews, and news from SBS SERBIAN, explore our podcast collection here.
Од девојчице која је трамвајем откривала Мелбурн до жене која данас њиме управља
Мирјана Јосифовски стигла је у Аустралију као избеглица из Босне и Херцеговине. Више од три деценије касније, управља трамвајем број 96 — истим оним којим је као девојчица упознавала свој нови град.
Када данас управља трамвајем број 96 кроз улице Мелбурна, Мирјана Јосифовски често помисли на девојчицу која је пре више од три деценије први пут села у тај исти трамвај покушавајући да упозна нови град и нову земљу.
Имала је само 13 година када је са родитељима и братом стигла у Аустралију као избеглица из Босне и Херцеговине. Није говорила енглески језик, а Мелбурн је деловао огромно и помало застрашујуће. Ипак, трамваји су јој помогли да упозна свој нови дом.
Од првих вожњи до центра града, преко одлазака код баке и деке у Сент Aлбанс, па све до одрастања у новој домовини, трамваји су постали део њеног живота и симбол слободе коју је њена породица пронашла далеко од рата.
Данас, више од тридесет година касније, Мирјана седи за командама једног од симбола Мелбурна и свакодневно пролази улицама које су јој некада помогле да пронађе осећај сигурности и припадности.
„Све ми је било ново када сам дошла. Дошла сам из Зенице, једног много мањег града. А Мелбурн има једну од највећих трамвајских мрежа на свету“, присећа се Мирјана.
Породица Јосифовски добила је смештај у Карлтону, надомак центра града. Она и њен брат били су одушевљени новим окружењем.
„Сваког дана смо гледали трамваје како пролазе испред наше зграде. Добили смо концесионе карте и могли смо бесплатно да користимо јавни превоз.“
После свега што је њена породица преживела током рата, та слобода имала је посебан значај.
„Ја и мој брат смо први пут у Аустралији добили слободу. Родитељи су нас овде пуштали да идемо сами, да истражујемо град. То је било нешто што раније нисмо имали.“
Велику улогу у прилагођавању на нови живот имала је и српска заједница.
„Уписали смо се у фолклор, упознали нове људе и стекли пријатеље. Петак смо увек једва чекали јер смо ишли у цркву и дружили се.“
Иако су трамваји били важан део њеног живота, Мирјана никада није размишљала да ће једног дана постати њихов возач.
Године су пролазиле. Основала је породицу, добила троје деце и изградила живот у западним предграђима Мелбурна.
А онда се догодила једна сасвим обична породична вожња.
Док су се возили трамвајем број 96, деца су је питала где је живела када је тек стигла у Аустралију.
„Рекла сам им да је то близу и да могу да им покажем.“
Тада је уследило питање које није очекивала.
„Мама, ако ти све то толико значи, зашто не почнеш да возиш трамвај?“
Мирјана се и данас смеје када се сети тог тренутка.
„Мислила сам да се шале. Искрено, плашила сам се да возим трамвај.“
Али није желела да својој деци каже да је страх спречава да покуша нешто ново.
„Увек сам их учила да пробају све и да се не плаше.“
Те вечери њен супруг је отворио интернет страницу компаније Јара Трамс и показао јој конкурс.
Пријавила се.
Пала је први тест.
Али није одустала.
Други пут је успела.
Данас управља модерним Е-клас трамвајима и каже да јој је посебан осећај што вози истом линијом којом је некада путовала као девојчица.
„Сваки дан пролазим поред зграда у којима смо живели када смо тек стигли у Мелбурн. Сетим се на којој сам станици улазила у трамвај и како сам откривала овај град.“
Највише је радују деца која јој машу са станица.
„Када ми деца машу, увек им одмахнем назад и засвирам. Сећам се како сам то радила са својим братом и колико нам је значило када би нам возач узвратио.“
Иако многи мисле да је то једноставан посао, Мирјана каже да је одговорност огромна.
„Возим трамвај дугачак 34 метра и тежак 65 тона. Стално морамо да пазимо на људе који понекад не пазе сами на себе. Зато увек морамо бити потпуно концентрисани и спремни.“
Недавно је њена животна прича привукла пажњу медија и колега, али највеће признање стигло је од њене породице.
„Мој најстарији син ме је недавно први пут видео како возим трамвај. Рекао ми је: ‘Вау мама, ти возиш највећи трамвај у Мелбурну. Поносан сам на тебе.’ То ми је много значило.“
На крају разговора, Мирјана има једноставну поруку за младе људе.
„Пала сам први тест. Да сам тада одустала, данас не бих била овде. Све је било ново и тешко, али сам наставила да учим и идем корак по корак.“
Чак и првог дана када је самостално села за команде трамваја, страх је и даље био присутан.
„Рекла сам себи: не размишљај о свему одједном. Само стигни од ове станице до следеће. Па онда до наредне.“
Управо у томе, каже, лежи тајна успеха.
„Правите мале кораке. Имајте мале снове. Једног дана они постану велики.“
Од девојчице која је трамвајем откривала Мелбурн до жене која данас њиме управља, животна прича Мирјане Јосифовски сведочи да понекад један разговор, једна одлука и један корак ван зоне комфора могу да промене читав живот.
За СБС на српском: Крсте Марковић.
