"Немојте мислити о лажном браку, то је прави брак, све је истинито. Све је стварно једино што не спавате заједно."
"Морате да обезбедите довољно доказа да власти поверују да је то стварни брак, да идете заједно на одмор, правите заједничке фортографије."
"Не успевам да добијем визу. Могу ли добити натраг свој новац."
"Ради се о поверењу, ја не варам људе."
Ово је стварни разговор који је вођен између СБС репортера из вијетнамског програма и брокера за бракове камбоџанског порекла.
Следи и снимак разговора између СБС-овог кинеског репортера и потенцијалног супруга.
Репортер: „Значи морам да платим око 150 000 долара?“
„Да, у то је све укључено.“
„За које време бих могао да добијем стални боравак након што поднесем апликачију?“
„За два до три месеца, највише годину.“
Када је СБС први пут започео истраживање, тим је пронашао огласе људи који траже идеалне патнере на он лине форумима и у новинама које излазе на језицима друштвених заједница.
Али у много случајева се не ради о љубави него о брачној визи.
Други начин за добијање визе за стални боравак је у проналажењу послодавца спонзора.
Ово је популарнији вид, нарочито за стране студент који су већ уложили време и новац у студије у Аустралији.
Има много брокера за запошљавање и агената за емиграцију који кажу да могу да помогну емигрантима да се снађу у стално промењивом систему аустралијске владе.
Сијимон и Лина живе у Керали на југу Индије.
2008 године Лина је у Аустралији студирала угоститељство.
Она је веровала да ће након дипломирања моћи да тражи стални боравак, али је влада у међувремену променила прописе и скинула са листе занимања професију за коју се школовала.
Она се вратила у Индију, али је пре тога посетила регистрованог агента за емиграцију.
„Такса за послодавца, такса за спонжорство то ће бити 25.000 долара.“
„Колико, 25.000?“
„Тако је, америчких долара.“
Ово је снимак разговора са агентом за емиграцију који тражи од пара да плати послодавцу за спонзорску визу
Према Акту за емиграчију плаћање спонзорства је протузаконито.
„Покушао са да се погодим с њим али поштено говорећи људи овде плачају 50.000 и 100.000 за то. Тако да је врло тешко. То је прави посао.“
2015 године влада је повећала казне за плаћање спонзорства и за оне који примају новац за то.
Али Сијимон и Лина су мислили да улажу у своју будућност и веровали су агенту.
Између осталог, радило се о регистрованом агенту.
„Ови послодавци прихватају само готовину, тако да ви такође морате дати некоме новац у Мелбурну и заправо доћи овде и видети се с њима. Покушавам да смислим најбољи начин, јер они неће прихварити новац упућен путем банке.“
Испоставило се да су Сијмон и Лина изгубили више од шансе да у Аустралији почну нови живот.
„Након што је примио новац и све таксе за визу, престао је да се јавља. Једноставно нас је игнорисао, његов телефон је био потпуно искључен, његов имејл пребачен на другу особу. На крају је виза била одбијена. Осећамо се заиста грозно.
Нису само агенти за емиграчију и послодавци једини који узимају новац када им се укаже могућност.
На црном тржишту виза постоје компаније које зарађују на уништеним сновима, искориштавајући стране студент и друге потенчијалне емигранте.
СБС-ов програм The Feed је отишао у Бризбејн, у намери да истражи рад агенције Global Skills and Business Services, агенције за прибављање радних виза за квалификоване раднике
Агенчију је основао и води Џек Рашковић (Jack Raskovic) који је директор и једини власник.
Студенти су потписали уговор о запослењу и састали се са Рашковићем и његовим службеничима у канцеларијама у Сиднеју, Мелбурну и Бризбејну, које су опремљене веома професионално.
Вани је једна од многих са којима је СБС разговарао
„2016 нашао ми је доброг послодавца, све је било добро и ја сам потписала уговор са њим. Али тај посао никада нисам добила. Све је било само на папиру. Од прошле године ја још чекам да добијем тај посап, још чекам на новац који сам дала, 25.000 долара уплаћених на његов пословни рачун."
Мандип је још једна која је имала искуство са компанијом Global Skills and Business Services.
“Платила сам му 40.000 долара. Сав новац добила сам из Индије, од моје фамилије и тастбине. Они су узели хипотекарни кредит на своје домове и сав новац пребацили мени из Индије. Када сам питала за новац пре неколико месеци рекао је да је поврат у процесу. Након тога, стигао ми је имајл у коме стоји да је компанија ликвидирана и да нећу добити поврат новца.“
Према уговору који су потписали клијенти са Global Skills and Business Services, њима није гарантован посао, али имају парво на поврат новца ако њихов посао траје мање од 12 месеци.
Међутим компанија Global Skills and Business Services сада је у ликвидацији, тврдећи да не поседује имовину.
Листа кредитора покажује да је више од 30 људи који су дали сличан износ као Вани и Мандип.
Постоје и други са којима је СБС разговарао укључујући човека који је потписао уговор након што је компанија ликвидирана.
За неке од њих радило се о њиховој животној уштеђевини.
Један Младић је платио 50.000 долара да обезбеди послодавча.
Његов отац, који је у Индији, дао је сву своју уштеђевину и остатак платио од кредита на који има огромне камате.
Обојица су мислили да ће помоћу новог посла моћи брзо да врате кредит.
„Ако ми Џек не врати новац, шта ћу казати оцу?”
„Да ли мислите да ваш отац осећа притисак због овога?“
„Свакако да осећа, јер је мени дао новац који је штедео целог свог живота.“
И док је комапанија Global Skills and Business Services у ликвидачији, Џек Рашковић ради за нову компанију која се жове All Borders.
Он сада има нове визит карте а компанија је регистрована под именом његовог партнера.
СБС је намеравао да да могућност Џеку Рашковићу да одговори на наводе који су изнети.
Међутим није било одговора на телефонске позиве а имејл адреса је затворена.
Ова прича није јединствена, много емиграната доживело је слично искуство у настојању да прође кроз визни систем.
Многе жртве се плаше да изнесу своје искуство.
Као Мандип и многи други немају довољно знања о аустралијском правном систему и брину се о статус њихових виза.
„Ми не знамо основна правила, основне законе, коме да се жалимо, ко да нас упути, као странци ми то не знамо.“
Многи неће отићи у поличију јер су и они сами прекршили закон тако што су платили за спонзорство.
„Увек постоји страх да ће вас неко правно лице окривити, да ће поличија казати о вама нешто лоше, да ће вас одељење за емиграчију одбити. Страшна ствар је то када схватите да сте изгубили новац. Нико не жели да изгуби визу и врати се. Људи се боје. Немају ништа и не могу себи да приуште нове губитке, јер су већ све изгубили“, каже Вани
Сим Стинсен из сиднејског правног центра у Редферну врши притисак да се закон промени и потстиче жртве да о свом искуству проговоре.
„Ми радимо на реформи закона последњих 18 месеци или више, којим би се изменио члан 499 Закона о емиграчији, чиме би се обезбедила већа заштита за иностране студенте, како би могли да изнесу свој случај, без страха да ће њихова виза бити отказана.“
Жртве, до тада, каже он, треба да потраже перавни савет, јер постоје и други начини на које би могли добити помоћ.
А сви који су испричали своју причу се надају да ће се аустралијски правни систем обрачунати са починиоцима.
