Више од 50 година Жељко Том Коска сервисира писаће машине у Мелбурну и сматра се да је његова радиоиница последња у граду. Крсте Марковић је протеклог викенда посетио господина Коску у његовој радионици која је више налик музеју посвећеном механичким писаћим машинама. У овом подкасту ,можете чути шта је забележио том приликом.
For more stories, interviews, and news from SBS SERBIAN, explore our podcast collection here.
Пре нешто више од пет година (13. маја 2021.), мелбурнски мајстор за поправку писаћих машина Том Коска пажљиво је отворио писмо захвалног клијента .
Наравно, он је навикао на то — као последњи аустралијски мајстор квалификован за обнављање ових писаћих реликвија, добијао је писма захвалности од многих клијената, откуцана на машинама које је поправио.
Али ниједно није било налик на ово, које му је наиписао познати холивудкси глумац:
„Драги Томе“, почиње писмо.
„Вест је стигла до обала САД о твојој радионици, о твом сервисирању писаћих машина и „Down Under Type-O-Verse“.
„Свака част, друже.
„Надам се да ћу поново доћи у посету твојој остврској нацији и, ако је могуће, у твој крај. Када то урадим, пронаћи ћу твоју радионицу и одабрати драгуљ, који си ти учинио савршеним и употребљивим.
„До тада, и даље гази дубоко.
„Том Хенкс.“
Више од 50 година Жељко Том Коска сервисира писаће машине у Мелбурну и сматра се да је његова радиоиница последња у граду. Крсте Марковић је протеклог викенда посетио господина Коску у његовој радионици која је више налик музеју посвећеном механичким писаћим машинама. Да чујемо шта је забележио.
Последњи мајстор за поправку писаћих машина у Мелбурну
Звук писаће машине некада је био део свакодневице. У канцеларијама, редакцијама, школама и домовима широм света одјекивали су ударци металних слова о папир. На писаћим машинама писане су књиге, новински чланци, љубавна писма и важни документи.
А онда су стигли компјутери.
Током осамдесетих и деведесетих година писаће машине полако су нестајале из употребе, а са њима и занати који су их одржавали у животу. Данас је у Аустралији остало веома мало људи који још умеју да поправе старе механичке машине.
Један од њих је Жељко „Том“ Коска из Мелбурна.
У његовој малој радњи у улици Елгин у Карлтону време као да је стало. Полице препуне „Оливетија“, „Ремингтона“, „Олимпија“, „Хермеса“ и других машина подсећају више на музеј него на сервис. Старе металне конструкције сложене су до плафона, а између њих стоје кутије са тракама, алатима и деловима које је данас готово немогуће пронаћи.
Док седите у радњи, имате осећај као да сте ушли у неко друго време. Свуда око вас су машине, папири, стари кофери и мирис уља и метала. И све то некако и даље живи.
„Ја имам у гаражи још три пута више машина него овде“, каже кроз осмех Жељко Коска. „Људи који су некад били у овом послу поклањали су ми читаве своје залихе. Тако сам завршио са стотинама писаћих машина.“
Жељко је рођен у Сремској Каменици код Новог Сада, а у Аустралију је стигао 1966. године, након што је претходно боравио у Немачкој.
„Ја сам побегао пре војске“, прича искрено. „Хтео сам да покушам да направим срећнији живот на Западу.“
Већ неколико дана по доласку у Аустралију пронашао је посао у сервису за писаће машине где су радили људи са простора бивше Југославије.
„Није ми требао енглески да почнем да радим. Занатом сам се већ бавио у Новом Саду, радио сам за Оливети сервис.“
Иако су готово све радње затворене када су компјутери преузели примат, Жељко никада није одустао.
„Све радње су се затвориле јер више није било исплативо. Али пошто нисам плаћао кирију, остао сам са писаћим машинама.“
Данас му муштерије долазе из целе Аустралије, а међу њима је све више младих људи који откривају чари механичког куцања.
„Људи воле тај клик, клинг… тај звук“, објашњава. „То је потпуно другачији осећај него компјутер.“
Током разговора врата радње непрестано се отварају. Неко доноси стару „Олимпију“, неко тражи траку за „Ремингтон“, а неко само жели да види радњу о којој је чуо од пријатеља.
Било је лепо видети колико људи и даље воле старе писаће машине. Неки долазе због поправке, а неки само из радозналости. Али готово сви из радње излазе са осмехом.
Жељко пажљиво узима сваку машину у руке, окреће је, проверава механизам и готово инстинктивно зна где је проблем.
„Највише је прашина“, каже. „Треба да се очисти, подмаже, опере… и онда машина поново проради.“
Када говори о свом послу, не крије колико му значе реакције муштерија.
„Кад муштерија дође по машину и каже: ‘Том, you are magician’, мени срце расте.“
Посебно место међу људима који деле љубав према писаћим машинама заузима холивудски глумац Tom Hanks, познат као страствени колекционар старих машина.
Жељко каже да је од славног глумца добио чак четири писма.
„Видео је неки кратки документарни филм о мени и онда ми је написао писмо“, прича Жељко. „Писао ми је да би волео да дође и види радњу.“
Са посебним поносом показује једно од писама које му је Tom Hanks послао 2021. године.
Писмо је, наравно, откуцано писаћом машином.
„Драги Томе, немој да дозволиш да ти сва медијска пажња удари у главу. Кад год си у дилеми — иди на пецање“, написао му је Том Хенкс у свом препознатљивом духовитом стилу.
На крају писма стоји и необичан поздрав:
„Мој Hermes 2000 ти шаље поздрав.“
Жељко каже да му је Том Хенкс током боравка у Аустралији обећао да ће посетити његову радњу у Мелбурну и купити једну од старих писаћих машина из његове богате колекције.
„Ја сам очекивао да ће да дође“, каже кроз осмех. „Био је скоро у Сиднеју, али можда је заборавио.“
„То је моја срећа што ми је Том Хенкс писао“, додаје Жељко. „Кроз њега сам постао још популарнији.“
Иако има 83 године, Жељко не размишља о пензији.
„Ја немам пензију уопште“, каже уз смех. „Али верујте да сам данас заузетији него пре двадесет година.“
Његове муштерије често га питају шта ће бити када једног дана више не буде радио.
„Кажу ми: ‘Шта ћемо ми кад ти kick the bucket? Ко ће поправљати машине?’“
Било је људи који су желели да науче занат од њега, чак му нудили и да их обучава, али више не жели толику одговорност.
„Кад ја одем, последњи механичар писаћих машина у Аустралији је умро“, каже кроз полушалу.
Током разговора у радњу улази жена која је дошла да преузме своју стару писаћу машину коју је Жељко поправио. Уз осмех му се захваљује и пажљиво носи машину из радње, као да носи нешто много вредније од обичног предмета.
И док данас већину порука куцамо на мобилним телефонима, код Жељка писаће машине и даље свакодневно оживљавају.
„Мени су све машине драге“, каже Жељко. „Важно ми је само да, кад завршим посао — све раде.“
Можда управо зато млади данас поново откривају писаће машине, тражећи у њима нешто што модерна технологија често нема — стрпљење, карактер и топлину.
А Жељко „Том“ Коска, за кога се верује да је последњи мајстор за поправку писаћих машина у Аустралији, и даље сваког јутра отвара врата своје радње са истом посвећеношћу као и пре скоро шест деценија.
„Док сам ја ту, ја ћу да радим до задњег дана.“
За СБС на српском, Крсте Марковић.
