Key Points
- Затварање јаза покренуто је 2008. како би се позабавило неједнакостима у здрављу и очекиваном животном веку са којима се суочавају Абориџини и становници острва Торесовог мореуза.
- Стратегија је 2020. реформисана тако да се одлуке доносе заједно са орган изацијама аутохтоних заједница
- Напредак процеса је неуједначен, са пет циљева који су на добром путу, али се области као што су притварање и стопа самоубистава погоршавају.
For more stories, interviews, and news from SBS SERBIAN, explore our podcast collection here.
Ране године: Позив на постизање једнакости
Све је почело 2005. године, када је абориџински старешина, професор Том Калма објавио Извештај о друштвеној правди.
У овом документу од великог значаја, професор Калма је позвао да се за период од једне генерације, односно 25 година, постигне здравствена једнакост Абориџина и становника острва Торесовог мореуза са осталим житељима Аустралије.
Извештај је покренуо талас подршке јавности и до 2007. многи су се прикључили овој кампањи, укључујући прослављене спортисте, освајаче олимпијских медаља Кети Фримен и Јана Торпа.
“Не желим да говори о неправдама, већ о могућности да заједничким напорима помогнемо једни другима… Мислим да смо Торп и ја пример шта можете да урадите када извучете најбоље из себе. Будите јаки и поносни", рекла је тада чувена аустралијска атлетичарка Кети Фримен, припадница аутохтоних народа из Северне територије.
Формирање прве стратегије Затварања јаза
Наредна значајна прекретница десила се 2008. када је премијер Кевин Рад озваничио стратегију Затварања јаза, а касније исте године упутио и национално извињење украденим генерацијама.
Оригинална стратегија Затварања јаза била је фокусирана на седам кључних области — међу којима и очекивани животни век, смртност деце, образовање и запошљавање припадника Првих нација. Очекивало се да ће у року од десет година бити видљива значајна побољшања.
Од тада, дужност сваког премијера Аустралије је да подноси годишњи извештај о напредовању овог националног споразума.
У свом говору из 2019. тадашњи премијер Скот Морисон изразио је жаљење што се процес не одвија на жељени начин.
„Већ 12 година у парламенту слушам говоре о Затварању јаза. То је прича о нади, фрустрацији и разочарењу... Прича о добрим намерама и доброј вери, али и нажалост недовољно добрим резултатима", рекао је Морисон, додајући да се укорењени начин размишљања у Аустралији ипак полако мења кроз овај процес.
Било је дакле очигледно да после више од деценије рада на кампањи Затварања јаза, ствари баш и не функционишу најбоље.
Само два од седам циљева из првобитне стратегије били су на добром путу, док је јаз у очекиваном животном веку поново почео да се увећава.
Стратегија на прекретници
Био је то знак да стратегија мора да се мења. Реформисана је и преименована у Национални споразум о затварању јаза, а фокус је померен – са доношења владиних решења на истинско партнерство са аутохтоним заједницама.
Такође, основана је група под називом Коалиција врховних тела, коју чине више од 80 организација Абориџина и људи са острва Торесовог мореуза.
Задатак ове групе је да активно учествује у стварању новог приступа Затварању јаза, са једноставном идејом да не треба стварати политике за аутохтоне заједнице, већ их треба правити заједно с њима.
Новим споразумом је постављено 19 циљева које треба постићи до 2031, међу којима су и:
- Да се деца рађају здрава и јака
- Да ученици достижу свој пуни потенцијал у школи
- Мање младих људи из Првих нација у систему кривичног правосуђа.
Такође, измењена стратегија има шири, више холистички приступ и не фокусира се само на здравствена питања, већ и на становање, правду, културу и економско учешће.
Какви су резултати за сада?
Према последњем извештају Комисије за продуктивност, дошло је до одређеног напретка — 11 од 19 циљева је побољшано, али само пет их је тренутно на предвиђеном путу.
Постоје и неки охрабрујући знаци: више беба се рађа са здравом тежином, а више младих завршава 12 разреда школе или еквивалентну квалификацију.
Међутим, неке области, попут стопе самоубистава и притварања одраслих припадника аутохтоних народа, крећу се уназад.
Такође, када се говори о иницијалном циљу затварања јаза, очекиваном животном веку, и ту ситуација није на очекиваном нивоу.
Када се упореди са периодом од пре две деценије, када је професор Калма позвао на промене - дошло је до помака напред – разлика у очекиваном трајању живота између аутохтоних народа и осталих Аустралијанаца тада је била 11 година, а данас износи око осам.
Међутим, забрињавајуће је да у последње време тренд поново иде у погрешном смеру.
Тренутно стање сумирала је Пет Тарнер, жена из народа Гуданђи-Аренте, која је председавајућа Коалиције врховних абориџинских тела.
„Треба се у потпуности придржавати споразума, јер затварање јаза није само ствар статистике, већ се ради о стварним животима, јаким породицама и светлијој будућности... Желимо да омогућимо да наша деца одрастају у здраве људе и да буду поносна и повезана са својом културом", истакла је Тарнер.
