Поводом Дана Анзака, Лара је снимила свој први документарни филм под називом “Пламен сећања”, кроз који је, својим речником и погледом, приказала мање познату историјску нит – савез између Србије и Аустралије у Првом светском рату. Кроз причу о војницима, медицинским сестрама и људима великог срца, Лара је подсетила на јунаштво, пожртвованост и пријатељство два народа које траје више од једног века.
Шта је Дан Анзака?
Дан Анзака обележава се сваке године 25. априла у Аустралији и Новом Зеланду, као сећање на војнике који су се искрцали на Галипољу 1915. године. То је дан када се са поштовањем подсећамо на све који су служили и дали животе у ратовима и мировним мисијама – а Лара је овом приликом одлучила да подсети и на Србе који су раме уз раме са Аустралијанцима делили ровове, болнице и идеале слободе.
Како је све почело?
„Моја мама је била ангажована у медијима српске заједнице и често ме је водила са собом. Свидело ми се како све то изгледа. Почела сам да идем редовно, да помало учествујем и временом сам рекла – мама, желим да радим ово,“ каже Лара. Тако је почела да гради свој пут кроз камеру и микрофон, корак по корак, све до свог првог великог документарца.
Иза камере – велика истраживачица
За реализацију филма Лара је проучила озбиљну историјску грађу, разговарала са историчарима, међу којима и са аутором књиге “Наши заборављени војници” Бојаном Пајићем, али и са тадашњим амбасадором Аустралије у Србији, господином Данијелом Емеријем. Заједно су говорили о Оливе Кинг – херојској Аустралијанки која је спасавала српске рањенике на Солунском фронту.
„На одмору у Србији, са родитељима сам покушала да добијем интервју са амбасадором. Слали смо мејлове, договарали састанак, и успело је! Било је нервозно, али јако узбудљиво,“ препричава Лара.
Од Галипоља до АБЦ телевизије
Лара је са породицом посетила и Галипоље, место историјског искрцавања Анзак војника. „Било је емотивно и интригантно,“ каже. По повратку у Аустралију, филм је представила и у школи. Пријатељи и наставници су били одушевљени. Убрзо је стигао и позив са националне телевизије АБЦ, где је приказан инсерт из њеног филма у специјалном Анзац Даy програму.
„Нисам могла да верујем! Послала сам им видео, они су га монтирали и приказали уз моје име. Била сам пресрећна!“ говори Лара с поносом.
Подршка иза сцене
Филм не би био могућ без подршке породице. Њена сестра је била стилиста и шминкерка, а највише јој је помогао камерман Драган Гавриловић. „Драган је прави професионалац. Снимао је, монтирао, помагао ми да напишем скрипту. Био је уз мене и кад смо морали да снимимо само 10 секунди, волео је то као и ја. Он је био кључан.“
Шта следи?
Лара већ припрема следеће пројекте. Истражује аустралске празнике, абориџинску културу, божићне обичаје, али и – аустралијске свраке! „Желим да направим документарац који ће деца волети, учити из њега, али се и забавити.“
О будућности још размишља, али зна једно: „Волела бих да будем спортски новинар, да путујем и извештавам са утакмица. Или можда менаџер. Још не знам сигурно, али медији ће сигурно бити део мог пута.“
Док већина њених вршњака размишља о следећем школском излету, Лара Маринковић промишља следећу тему за свој документарац. У њеном случају, прошлост и будућност иду руку под руку, а камера бележи – све.
К. Марковић
