Океани су најмање истражени, а самим тим и најмистериознији делови наше планете. Ако знамо да они заузимају више од 70 одсто Земљине површине, онда су јасније и размере те тајанствености и људима непознатих бића и природних феномена у њиховим дубинама.
Научници су још пре више деценија утврдили да у Индијском океану постоји аномалија коју су назвали „гравитациона рупа“, али донедавно нису имали објашњење како и због чега је она настала.
Реч је о области на дну океана, на око 1200 километара удаљености од најјужније тачке индијског потконинента. У том пределу, на површини од око три милиона квадратних километара, што је једнако простзранству које заузима Индија, Земљина гравитациона сила је слабија, маса Земљине коре је мања од нормалне, а ниво мора дубљи за чак 100 метара.
Овај феномен дуго је збуњивао геологе, али после година напорног рада и истраживања, чини се да су дошли до сазнања која би могла да објасне настанак ове гравитационе рупе.
Наиме, какок преноси Си-Ен-Ен, стручњаци са Индијског института за науку у граду Бенгалуру спровели су симулације о могућем пореклу тог подручја. Користећи такозвани суперкомпјутер, они су виртуелно отишли чак 140 милиона година у прошлост.
Научници су на основу компјутерске симулације констатовали да је узрок настанка „гравитационе рупе“ заправо простор који је некада давно покривао океан који више не постоји.
У налазима који су приказани у студији објављеној у часопису Geophysical Research Letters, постављена је хипотеза да је рупа настала услед притиска магме која долази из средишта планете, што је слично појави која доводи до стварања вулкана.
Земља је у основи квргави кромпир. Док се ротира, њен средишњи део је испупчен.Атреји Гош, професор геофизике са Индијског института за науку
Објашњавајући овај феномен, коауторка студије, геофизичарка Атреји Гош са Индијског института за науку најпре је истакла да начин на који многи људи замишљају облик наше планете, заправо није тачан.
„Земља је у основи квргави кромпир. Дакле, технички она није сфера, већ оно што зовемо еллипсоид. Јер док се планета ротира, њен средишњи део је испупчен“, објашњава ова научница.
Гош је такође нагласила да наша планета није хомогена ни по својој густини ни по својствима, па тако имамо области које су гушће од других – што утиче на површину Земље и на њену гравитацију.
Индијска геофизичарка објашњава да се простори које покрива вода називају геодидима, који су контролисани разликама у густини материјала унутар планете и привлаче површину океана на веома различите начине, у зависности од тога колико масе има испод дна.
Тако се „гравитациона рупа“ у Индијском океану сматра за најнижу тачку у том геоиду и за његову највећу гравитациону аномалију.
Ову аномалију открио је холандски геофизичар Феликс Венинг Мајнес 1948. године, током истраживања гравитационог поља спроведеног с брода.
Она је до данас остала мистерија, али захваљујући последњим истраживањима може се са извесном сигурношћу рећи како је померање тектонских плоча и понашање магме у унутрашњости Земље довело до њеног настанка.
„Континенти и океани су били на веома различитим местима него данас, а структура густине Земљине унутрашњости такође је била драстично другачија“, каже професорка Гош.
Реконструкцијом померања тектонских плоча, у чак шест различитих сценарија научници су утврдили да је формирано удубљење у Индијском океану имало присуство магме око удубљења, која је заједно са структуром Земљине коре одговорна за формирање „гравитационе рупе“.
Нагомилавање магме потиче од нестанка древног океана, до којег је дошло повлачењем индијске копнене масе према северу, све док се није сударила и спојила са Азијом, пре више десетина милиона година.
„Индија је била на сасвим другом месту пре 140 милиона година, а између индијске плоче и Азије постојао је океан. Када је океан нестао, померање тектонских плоча подстакло је нагомилавање магме око те велике рупе, која је заправо била дно некадашњег океана,“ каже Гошова.
Према прорачуну индијских научника, ово геоидно удубљење настало је пре око 20 милиона година и тешко је рећи да ли ће се у будућности померити или нестати.
„Све зависи од тога како ће се кретати друге аномалије у Земљиној маси. Може се десити да опастане веома дуго, али исто тако померање плоча може довестри до нестанка овог удубљења за неколико стотина милиона година“, додала је професорка Гош.
