Просветни радници и други ствараоци из Ниша и других крајева југа Србије, већ две деценије у најудаљенијим селима и забитима обилазили су школе у којима су затицали оронуле школске зграде и закључана врата, или само учитеља и по једног или тек неколико ђака.
Све је почело 1998. године после једне репортаже објављене у нишком дневном листу „Народне новине“ у којој је новинар Србобран Ракић објавио дирљиву причу о Валентини Лилић, ђаку из села Бердуљ у општини Бабушница која је свакодневно, на коњу или пешице, на путу до школе и назад савладавала бројне километре и била добар ђак. Валентина је увек носила пиштаљку да њоме плаши вукове .
Након те репортаже нишки дечији песник Русомир Арсић окупио је песнике, учитеље и новинаре и са њима за две деценије обишао преко 200 школа од којих многе више и не постоје.
После првих пет година ове акције новинарка Весна Петровић објавила је монографију под насловом „Тужна читанка“. Ову акцију једно време помагала је британска хуманитарна организација Save the children. А ових дана прмовисана је монографија угледног педагога Милосава Петровића настала током две деценије ове акције, која сведочи о драматичном демографском колапсу у неразвијеним подручјима у којима се гасе огњишта, читава села,па самим тим и школе.
О свему овоме наш сарадник Милорад Додеровић разговарао је са песником Русомиром Арсићем, глумцем Драганом Тричковићем и учитељем Миодрагом Станковићем.
